Пијажеова теорија развоја интелигенције заснива се на идеји развојних стадијума са непроменљивим редоследом, што представља пут ка зрелости
Текст: Стајка Рајић
”Оно што видимо мења оно што знамо. Оно што знамо мења оно што видимо.” Жан Пијаже
Биолог и психолог Жан Пијаже рођен је у Швајцарској 9. августа 1896. године. Био је најстарије дете Ребеке Јанксон и Артура Пијажеа, професора средњовековне књижевности. Још као дечак показао је интересовање према науци, а са својих једанаест година написао је кратак чланак о албино врапцу што представља почетак Пијажеове научне каријере.
Звање доктора у области природних наука стекао је 1918. године изучавајући зоологију на Универзитету у Нешателу, у Швајцарској. Исте године провео је семестар изучавајући психологију под менторством Карла Јунга након чега је започео рад у психолошким лабораторијама у Цириху и на Блојлеровој психијатријској клиници. Током овог периода заинтересовао се за психоанализу.
Годину дана касније прелази у Француску где је радећи у лабораторији Алфреда Бинеа у Паризу реализовао прва два експеримента испитивања дечјег мишљења. У сарадњи са Теодором Симоном 1920. године оценио је резултате стандардизованих тестова резоновања које је Симон дизајнирао. Ови тестови су имали за циљ мерење дечје интелигенције и повезивање старости детета и природе његових грешака. Код Пијажеа то је покренуло нова питања о начину на који деца мисле и уче.
Своје идеје, ставове и основу теорије когнитивног развоја Пијаже је изложио у својој првој књизи ”Говор и мишљење детета”, објављеној 1923. године. Проблем природе и настанка сазнања био је у фокусу Пијажеовог интересовања. Процес сазнавања и когнитивног развоја, Пијаже је посматрао као средство адаптације на средину.
Његова теорија је у основи биологистичка јер наглашава да су основне когнитивне структуре , шеме и операције урођени обрасци, а да се развој састоји у прилагођавању ових структура захтевима средине кроз процесе асимилације, односно усвајања прилагођавања искустава већ постојећим стратегијама или концептима, и акомодације, односно промене постојећих образаца и шема у одговору на нова искуства или информације.
Пијажеова теорија развоја интелигенције заснива се на идеји развојних стадијума са непроменљивим редоследом, што представља пут ка зрелости. Његов значајан допринос био је у дефинисању фаза развоја дечјег мишљења кроз које, према Пијажеовом мишљењу, пролази свако дете у зависности од личног развоја, способности и потенцијала.
Дете најпре улази и сензомоторну фазу (период од рођења до две године старости) у оквиру које деца упознају свет кроз чула и моторичке покрете. У овој фази деца су у стању да повезују имена и речи са предметима. Након ње долази преоперационална фаза (од друге до седме године) коју карактерише развој језика и појава симболичких представа.
Следи фаза конкретних операција (од седме до дванесте године) у оквиру које се појављује логичка мисао, али се деца још увек боре са апстрактним и теоријским мишљењем. Дете постепено напушта фазу егоцентризма и почиње да размишља о томе шта други људи мисле и осећају. Као финалну фазу дечјег мишљења, Пијаже наводи се фаза формалних операција (од дванаесте до шеснаесте године) у оквиру које се развија апстрактно мишљење и дедукција.
Пијаже је истицао да четири кључна фактора утичу на интелектуални развој као и на развој формалних операција, а то су наслеђе, искуство које настаје у интеракцији са објектима у физичкој средини, језик и социјално преношење и уравнотежавање.
Научну каријеру и истраживачки рад у области когнитивног развоја Пијаже је развио радећи као професор на Сорбони. Био је председник Удружења психолога Швајцарске, а 1955. године основао је Међународни центар за генетску епистемологију, чији је био директор до краја живота.
Жан Пијаже умро је 16. септембра 1980. у Женеви. Добитник је низа почасних звања и признања, укључујући и престижне награде Еразмус (1972) и Балзан (1978). Аутор је више од педесет књига и неколико стотина научних радова. Дао је значајан допринос у области когнитивних студија и развојне психологије.