Упознајте прошлост Вестероса, света по ком је снимљена серија Игра престола, а који је настао у делу Песма леда и ватре Џорџа Р.Р. Мартина
Текст: Невена Грубач
Spoiler alert! Приче из Вестероса су серијал посвећен историји, митологији и религији имагинарног света познатог као Вестерос и слободни градови, из чувеног дела Песма леда и ватре, Џорџа Р. Р. Мартина, и откривају детаље заплета које серија Игра престола још увек није обрадила.
У освит земље коју данас зову Вестерос, док је Сунце још било младо, а тле пуцало и стењало под тешким стопама џинова, у шумама старијим од живота кретале су се сенке. Малене сене, не веће од дечјих обриса, хитро су клизиле испод столетних крошњи. Тек понекад, севнуло би у мраку старе ноћи златно око.
Да је, неким чудом, залутало људско ухо ослушнуло речи које су сенке говориле, у незнању би их заменило за ветар. Биле су киша; грла која су их стварала као да нису била са овог света. Биле су музика. Али, људског уха тада није било, па су речи-песме неометано текле, а ситне сенке безбрижно волеле шуму.
Иза себе, сенке би оставиле мирис свежег лишћа, одјек дугих, спокојних мелодија и понеко лице урезано у напукла, млечна дрвета, замрзнута у времену које долази и доноси промену.
У освит земље коју данас зову Вестерос, док је магија била оруђе а дрвеће истинско божанство, живела су Деца шуме.
Доба праскозорја
Северњаци и даље памте, или бар неки од њих, иако је готово читав народ Вестероса заборавио ко су била Деца шуме. Раса која је прва населила земље данашњих Седам краљевстава, била је мала растом, тамне, браонкасте коже са светлијим шарама, налик ланету. Али, њихове очи нису уплашено и влажно стрепеле из грмља, попут срнећих. Биле су ватрено златне, мачије, дубоке и мудре.
Деца шуме нису била деца, већ народ чије је срце куцало заједно са билом природе, народ који се одевао у плетено лишће и чакшире од коре дрвећа, и који је владао магијским моћима и знањем ван граница поимања најученијих мештара Цитаделе.
Мада их је оно мало писаних трагова што је сачувано називало Децом шуме, овај народ, који је говорио истинским језиком, себи је дао другачије име – они који певају песму o земљи.
Како нису користили никакво писмо, нити градили велике градове који би преживели тест времена, предање о певачима живело је као и свако друго: кроз приче које су шапутане малој деци поред ватре, а одраслим и неустрашивим синовима говорене гласно, као поука пред важан догађај, као подсећање на корене људи са Севера.
Никада се није сазнало, нити се зна да ли се и сами певачи песме о земљи сећају, како су настали и колико су дуго ходали шумом. Оно што се памти и што је остало као највеће завештање потоњим генерацијама, је вера у старе богове.
Деца су се клањала природи, безбројним, безименим боговима старијим од времена. Како би њихова древна божанства могла да сведоче догађајима који се смењују, певачи су бирали посебно, свето дрвеће са стаблима белим као кост и крв-црвеним лишћем, и у њих урезивали лица. Понекад, када би се у урезбареним лицима скупило довољно тамно црвене смоле, свето чувардрвеће би кроз своја лица плакало крваве сузе.
Ипак, нису само безимена божанства гледала кроз очи чувардрвећа, већ су то умели и Зеленовиди, најмудрији међу Децом шуме. Како дрво не познаје време у оном облику у ком то чинимо ми, зеленовиди су могли гледати и у прошлост и у садашњост, неоковани хронологијом и растерећени линеарности.
Први људи
Хиљадама хиљада година, читавим континентом ходали су само певачи и џинови, док су негде на истоку света, на копну које носи име Есос, расе и народи бујали и расли бројем и разноликошћу.
Чинила су их углавном примитивна племена егзотичних језика и појава, али неки од њих су временом овладали вештином обраде бронзе, па су њихова оружја била моћна, а њихова жеђ за освајањем млада и дивља.
Између континената Вестероса и Есоса лежало је Уско море, раздвајајући у вечности пространства запада и истока. Ипак, на крајњем југу оба континента, налазио се природни мост, појас копна који је у тишини топлих морских вода стидљиво, својом малом површином, спајао исток и запад. Појас је у каснијим вековима, много након што ће то заиста бити, остао познат као Сломљена рука Дорне.
Није остало са сигурношћу познато када су тачно, пре 8 или 12 хиљада година, Први људи са истока прешли Сломљену руку. Зна се, ипак, да су дошли на коњима, којих раније у овим земљама није било, да су махали својим оштрим, бронзаним оружјем, да су били високи и снажни, и да су дошли да остану.
Први људи су крочили на Вестерос на његовом крајњем југу, али дошли су у хиљадама, и да би сместили све своје људе и придобили што више земље, почели су да мигрирају ка северу. Успут су градили утврђења и насеља, и за разлику од Деце, која су храну скупљала и ловила, почели су да засејавају земљу, а како би све то успели, било им је потребно дрво за грађу.
Секли су све чега су могли да се ухвате, укључујући и чувардрво, а када су почела да падају стабла са урезаним лицима, Деца шуме су ступила у рат.
Рат у праскозорје
Земља је крварила, нахрањена палом Децом и тамном смолом светог дрвећа. Људи су напредовали ка северу, донекле успорени отпором певача, али никако у потпуности заустављени.
Деца су имала лукове и стреле, и оштра, али фина и мека сечива од опсидијана, материјала који је у новијој историји познат као змајстакло, која нису могла бити такмац бронзи са истока.
Чак ни магија зеленовидих није могла да помогне, чему сведочи и прича да су Деца баш уз помоћ ње дозвала море, које је урушило копнени мост који су људи прешли и за собом оставило Сломљену руку Дорне, формирајући острва позната као Степенице.
Ипак, већ је било касно, јер су Први људи увелико господарили јужним земљама Вестероса и није било смисла у уништавању пута којим су већ прошли, те је врло могуће да је ова прича само легенда која даље мистификује магичне моћи Деце. Многи мештри Цитаделе ће урушавање копненог моста између Вестероса и Есоса приписати природним процесима.
Рат је трајао генерацијама, Деце је било све мање, а људска снага и стрпљење су почели да копне. Најмудријима међу оба народа постало је јасно да ни једни ни други ништа не добијају од рата, и приволели су своје на мир.
На простору данашњих Речних земаља, на малом острву које је грлило језеро Божје око, међу уморним представницима Деце и људи, склопљен је пакт.
Како би добили све земље Вестероса, осим дубоких шума у којима ће и даље живети певачи, Први људи су пристали да не посеку више нити једно чувардрво. Да би склапању мира посведочили стари богови, читава шума са острва на ком је пакт склопљен претворена је у богошуму, и свако дрво је добило своје лице. Именован је ред Зелених људи који ће чувати новоназвано Острво лица.
Пактом на Острву лица окончано је Доба праскозорја, а освануло Доба хероја.
Створени мир донео је промену и пријатељство плаћено животима многих генерација, које ће трајати наредне 4 хиљаде година, све до дана када ће неки нови људи, са неким новим боговима на барјацима, ујахати у Вестерос.
Доба хероја
Четири хиљаде година трајало је пријатељство између Првих људи и Деце шуме. Пакт који су склопили на Острву лица донео је године благостања и мешања двају култура.
Како је време пролазило, људи су заборавили своје богове које су из Есоса донели са собом, и многи су прихватили стара, безимена божанства певача. Богошуме су остале светиња, овога пута – заједничка.
Пространствима Вестероса сада су владали Први људи, ницала су и пропадала разна ситна краљевства, радила се земља, обучавали су се ратници, а у шумама су се и даље чуле песме оних који певају о земљи.
Време је изродило и по које велико краљевство, чији су оснивачи данас запамћени као преци великих кућа Вестероса. Један од њих био је и Брендон Зидар, оснивач једне од најстаријих великих кућа, куће Старк. Старкови су директни потомци Првих људи, и владали су севером још од Доба хероја.
Дуга ноћ
У зими која је трајала читаву генерацију, током које су се деца рађала, одрастала и умирала а да никада нису видела пролеће, из ледених дубина севера и из земаља Вечне зиме дошли су Туђини. Својим мртвим телима јахали су мртве животиње и леденим мачевима пред собом секли све што је дисало.
Обично оружје им није могло ништа, јер ни они нису били обични људи, већ утваре, и много је људи пало пре него што се Последњи херој Првих људи отиснуо у шуме у потрази за певачима скривеним у шумама и њиховом помоћи.
У легендама које су пустиле своје дуге прсте кроз углавном неписану историју Вестероса, Последњи херој је пронашао Децу, измолио од њих помоћ, и заједно су успели да потисну Туђине, схвативши њихову рањивост на змајстакло певача.
Хиљадама генерација препричаване приче помињу и јунака са истока са кључном улогом у победи над утварама, Азор Ахаија, који је својим ватреним мачем, Светлоносцем, секао Туђине подједнако лако као што је то чинило и змајстакло.
Не зна се, нити постоје писани трагови о томе да ли се ове легенде односе на једног истог, или пак двојицу хероја. Оно што се зна са већом сигурношћу је то да су Деца, удружена са Првим људима и новоформираним редом Ноћне страже, а сви наоружани сечивима од змајстакла, успела да се изборе са Туђинима и потиснула их дубље ка северу у коначној бици за освит.
Како би сачувао Вестерос од поновне ледене претње из земаља Вечне зиме, Брендон Зидар, оснивач древне куће Старк, је саградио чувено утврђење – монументални ледени Зид, преко 200 метара висок и готово 500 километара дуг.
Легенде кажу да су му у овоме помогли џинови, а да су Деца шуме понудила своју магију и уплела је у Зид како би га додатно ојачала. Ноћна стража је подигла утврђења дуж Зида, обукла црно и заветовала се на вечну службу народу Вестероса.
Долазак Андала
Док је Вестерос бројао своје нове ожиљке, далеко на истоку, преко Уског мора, рађала се и бујала је нова вера. У брдима Андалоса, људима се приказало божанство са седам лица, и имало је недвосмислену поруку.
Седам лица новог бога били су Девица, Мајка, Отац, Ковач, Ратник, Старица и Странац. У душе Андала удахнули су мисију за освајањем Вестероса, те се још једном затресла земља западног континента под копитама коња који су на својим снажним леђима носили ратнике.
Барјаци су били црвени, са седмокраком звездом седмоликог божанства у средини. Ратници су били решени, опасани гвозденим оклопима и са гвозденим оружјем у мишићавим рукама. Вестерос је горео, крварио, и пуцао под теретом новог рата који је дошао непозван.
Још једном уједињени, Први људи и Деца шуме су се борили за своју слободу свим преосталим снагама. Али, као што је некада бронза секла кроз змајстакло, тако је сада челик секао бронзу. Упорним и тешким нападима, Андали су напредовали ка северу, освојивши све јужне земље Првих људи, али не и краљевство куће Старк.
Богошуме су посечене, певачи готово истребљени а једини потомци Првих људи држали су и даље своју независност у хладним пространствима севера.
Векови који су наступили донели су ново раздобље Вестеросу. Нови богови Андала постали су они којима се моли народ западног континента. Основано је шест великих краљевстава, а сачувано једно древно, које и даље чува и негује стару веру безимених богова певача. Север памти.
Деца шуме су нестала, и хиљадама година више нико није чуо песму истинског језика, песму о земљи. Први људи су истребљени и поробљени, а њихови једини поносни потомци пркосно истрајавају на северу. Зима долази, речи су куће Старк, које у вечности упозоравају на опасност, подучене крвавим искуством Дуге ноћи и рата са Андалима.
Само понегде широм Вестероса, земље ожиљака и насилног присвајања, земље попут било које друге, тихо и ван времена дише чувардрво. Усидрено за намучену земљу корењем белим попут кости, пружа петопрсто, крв-црвено лишће кроз ваздух. Чудним очима на још чуднијем лицу гледа и памти, у земљи која се мења, у добу које ће доћи, а које мирише на ватру.
Наредни текст у серијалу Приче из Вестероса рубрике Легендаријум читајте 13. маја. Valar morghulis.