Шта се дешава када појединац или фирма пошаљу Гуглу захтев за брисање одређеног садржаја са интернета
Текст: Андреј Самарџија Шушић
Преношење вести и информација, које је на почетку развоја цивилизације пре свега зависило од доброг памћења сеоског приповедача или гласоноше, променило се из корена настанком првих књига, новина и портрета, а знатно касније и фотографије, радија и телевизије. Међутим, права демократизација на овом пољу долази тек настанком камера и аудио и видео рекордера који су омогућили свима, а не само власницима штампарија, телевизија и фотографских салона да све што се дешава могу и сами да сниме, а затим по потреби ископирају релативно лако и брзо.
Међутим, ова револуционарна технологија представљала је само први корак ка слободи ширења информација коју ће донети појава интернета. Наиме, иако је могуће обрисати податке са глобалне светске мреже пре него што неко стигне да их копира или архивира, захваљујући интернету никада није било лакше да нешто једном објављено остане заувек свима доступно.
Зато је врло брзо по настанку интернета почела и расправа како контролисати непожељан садржај. Док је у прошлости нежељене медијске садржаје било могуће физички уклонити простом запленом, откупом или уништавањем целокупног тиража неких новина или свих примерака неког филма, сада је то постало готово немогуће без спремности свих држава на заједничку сарадњу.
Пронађено је и соломонско решење – ако већ не могу увек да се затворе сами сајтови са проблематичним садржајем, онда је посао интернет претраживача попут Гугла, Јахуа и Бинга да макар уклоне адресе оваквих сајтова из својих претрага и тако максимално отежају људима да их нађу. Наиме, ако неки сајт не може да се пронађе преко ових и сличиних претраживача, практично је потребно да корисник зна пуну адресу брисане странице којој жели да приступи.
Стога је Гугл, као најпопуларнији интернет претраживач, врло брзо постао засут бројним захтевима влада и корпорација, али и обичних појединаца, за брисање резултата из својих претрага који воде ка проблематичним садржајима. Гугл је направио и свој мали правилник о томе шта је увек спреман да брише. Ту пре свега спадају линкови ка сајтовима који су објавили нечији јмбг , број банковног рачуна или кредитне картице, личне слике или потписе, експлицитне фотографије обајвљене без дозволе, нечије поверљиве медицинске податке.
Ауторска права
Међутим, захтеве за брисање у највећем броју случајева шаљу компаније због пиратерије, али овакве захтеве Гугл не одобрава аутоматски. Напротив, да би линк ка неком сајту био обрисан из овог разлога, подносилац захтева прво мора да докаже да има ауторска права на дело до ког линк води, а затим Гугл проврерава да ли је то дело заиста нелегално доступно на сајту. Пре свега мора да постоји закон о дигиталној заштити ауторских права на који њихов власник треба да се позове. Први и најпознатији закон овог типа, Закон о дигиталним миленијумским ауторским правима (енг. DMCA), донеле су САД 1998. године, а и Европска унија има свој сличан закон из 2000. године.
Када су сви услови испуњени, и након што Гугл закључи да је брисање оправдано, шаље информацију о томе подносиоцу захтева и сајту чија се адреса брише након чега обе стране имају право жалбе. Коју год одлуку Гугл да донесе, незадовољна страна има право да се жали агенцији или суду своје државе који је надлежан за питања дигиталних ауторских права.
У једном од Гуглових извештаја о овим захтевима наводе се бројни примери компанија и појединаца који су покушали из зле намере или грубих превида да траже брисање неког сајта из претраживача. Тако је једна компанија пријавила да информативни портал са негативним критикама на рачун те компаније крши њена ауторска права јер се у критичким текстовима користе слике њених производа као илустрације. Слично су се позивали на ауторска права и неки политичари и бизнисмени из Египта и Украјине захтевајући да се обришу линкови ка сајтовима са негативним чланцима на њихов рачун јер користе њихове фотографије.
Дешава се и да појединци који се лажно представљају као представници неке фирме траже брисање одређених линкова иако немају ауторска права на садржаје до којих воде. Такође и фирме подносе захтеве за атоматско брисање без провере шта се заиста налази на сајтовима, па је једна компанија тражила од Гугла да обрише на десетине линкова зато што се у њима налази назив нечега на шта имају атуторска права иако сами сајтови до којих воде не садрже ништа њихово.
Контроверзе захтева и заборава
Међутим, последњих година је све више захтева појединаца за брисање линкова не због пиратерије већ из специфичног разлога познатог као ”право на заборав”. Наиме, када особа сматра да се преко Гугла може наћи садржај који је по њу штетан или је просто изгубио на важности, има право да тражи брисање. У Европској унији је идеја да се ово дозволи постојала још деведесетих година прошлог века, али први пут је један суд званично одлучио да је ово људско право 2014. године када је Суд правде Европске уније пресудио у корист једног Шпанца који је захтевао да Гугл обрише све резултате који воде до чланка о његовим финансијским проблемима старог неколико година. Гугл хе пристао да са локализованог шпанског претраживача обрише дотичне линкове али је остало нејасно да ли суд може да натера Гугл да их обрише и са свог глобалног домена. Иронично, због овакве историјске улоге управо је тај чланак данас актуелнији и раширенији на интернету него икад.
Као и у случају пиратерије, када је реч о праву на заборав појавили су се контроверзни захтеви, па су тако осуђеници за тешка кривична дела након одлежане казне тражили да линкови ка информацијама о кривичним делима за која су одговарали буду избрисани из претраживача. Решавање оваквих захтева у последњих 10 година довело је до више судских процеса, пре свега пред европским судовима.
Појавиле су се и агенције које нуде својим клијентима, било да су део јавног живота или приватна лица, да у њихово име траже од Гугла брисање свох линкова ка нежељеним подацима о њима. Ствари додатно компликују пресуде попут оне из Аргентине да познате личности које не желе да се неке њихове слике из јавности појављују на интернету имају право да сајтове пријаве Гуглу. Ту је и пресуда британског и француског суда и приватници имају право на брисање података из прошлости.
Од више од два милиона захтева за брисање личних података по праву на заборав само око 10 одсто било је проблематично с моралног становишта и већина се односила на Фејсбук линкове. С друге стране поборници права на заборав већ раде на првим програмима који би имали задатак да траже информације корисника програма на интернету и аутоматски шаљу захтеве за брисање линкова Гуглу. С обзиром на све већи број корисника интернета, садашњи просек од 100.000 захтева за брисање по сату, Гугловим радницима задуженим да одговарају на њих врло брзо би могао да постане само лепа успомена на добра стара времена.