У другом делу текста Филипа Шварма, читајте о историјском сукобу између колонијалне силе и браниоца сопствене земље
Текст: Филип Шварм
Као што је најављено претходног месеца, пред вама је други и последњи део узбудљиве приче о историјском сукобу између једне колонијалне силе и браниоца сопствене земље спремних за све како би сачували своју слободу. Први део текста прочитајте на овом линку.
Лили Марлен
Рано jутро, 25. новембар 1953. Падобраци из шездесет „дакота“ искачу изнад Диjен Биjен Фуа и до ноћи растjеруjу неколико герилских батаљона. Наредних дана, у долини дугачкоj седамнаест и широкоj пет километара, распоређуjе се више од десет хиљада припадника Експедиционог корпуса. Брзо оспособљаваjу стару jапанску писту, а потом копаjу ровове, развлаче бодљикаву жицу, трпаjу земљу у вреће…
Све у свему, до краjа 1953. Диjен Биjен Фу постаjе упориште састављено од девет утврђених положаjа: „Ан-Мари“, „Беатрис“, „Доминик“, „Елен“, „Франсоаз“, „Габриел“, „Изабел“, „Jугет“ и „Клодин“. Воjници говоре да су названа по љубавницама команданта базе, бригадног генерал Кристиjана де Кастриjа, официра познатог по трофеjима у коњичким спортовима и дивљем животном стилу; заправо, именована су прозичним, абецедним редом…
За Божић 1953. генерал Навар обилази Диjен Биjен Фу. Задовољан jе оним што види:
„Постоjе сви увjети за воjничку побjеду.“
Отац Хаjнрих служи Поноћку испред импровизиране капеле од падобранског платна. Неколико сати по разилажењу молитвеног збора, храпаво и пиjано ори „Лили Марлен“ међу легионарима, њемачким ветеранима Курска, Нормандиjе, Сутjеске… С времена на вриjеме, пjесму пресjече митраљески рафал и испаљивање свjетлеће ракете са неке од предстражи.
Те празничне ноћи, педесет хиљада герилаца Во Нгуjен Ђапа у снадалама од аутомобилских гума и џаком са jеданаест килограма риже пребаченим преко рамена пjешачи у глухоj тишини према Диjен Биjен Фуу. Рута 57. пука Виjетмина износи 450 километара. Етапе – тридесет километра по дану због авиона или педесет ноћу.
„Људи су jели што су стигли; наjчешће грудвицу хладне риже умотану у лист лонтара“, каже Нгуjен Хиjен, начелник штаба ове jединице. „Ватра се ниjе смjела палити“.
Jасан ратни циљ – борба против француске доминациjе и израбљивачког система колониjалне економиjе и домаћих велепосjедника – омогућава Виjетмину широку народну подршку и висок борбени морал. Идеолошка индоктринациjа jе константна: свака герилска формациjа подиjељена jе на трочлане ћелиjе ради узjаjамне подршке али и надзора. Међутим, напредуjе се искључиво по заслугама, а официри и воjници диjеле исте животне увjете.
Бицикл марке Пежо
Унаточ жестоких удара авиjациjе, Виjетмин средином jануара 1954. овладава прилазима Диен Биен Фуа. Пропадаjу и покушаjи jединица из гарнизона да са земље одбаце герилце са неколико кључних кота. Иако тиме Експедициони корпус губи мобилност и инициjативу, Навар и његови подређени нису много узнемирени, нити сматраjу да су им борбени планови поремећени. Напротив…
„Ми смо овдје у офанзивноj бази“, лупа шаком де Кастрис за вриjеме ручка са Греjемом Грином.
За британског писца и новинара, испад команданта Диен Биен Фуа има нечег од „шекспировског лудила“. И шеснаест хиљада људи – на колико се попела броjност гарнизона – дјелуjу попут статиста у филмском спектаклу чиjе снимање никако да почне: нервозни од лажних узбуна, исцрпљени од истовара „дакота“, у облацима жуте прашине, раздрљени воjници се клате између ровова, мензе и покретне jавне куће.
Али, не би много бринули све и да знаjу да герилци помоћу ужади и дрвених облица кроз беспуће тегле 24 хаубице од 105 мм, 20 топова од 75 мм, 12 ракетних бацача истог калибра, 20 минобацача од 120 мм и 55 од 82 мм, 24 противавионска топа 37 мм…
„Потребан им jе читав пук да би подигли jедан jедини топ на неку чуку“, обjашњава у бази ратним дописницима извjесни француски артиљериjски официр.
То jе точно према стандардима Експедиционог корпуса; точно jе и да су тешкоће припадника Виjетмина заиста огромне – уз наjтеже успоне, хаубицу вуку свега пет стотина метра дневно. Али, герилци мобилизираjу на хиљаде сељака: док jедни по етапама транспортираjу топове, други на брдима око Диен Биен Фуа – ван досега трупа из гарнизона – копаjу подземне галериjе, маскираjу ариљериjске платформе, уређуjу лажне положаjе.
Добар дио ових покрета и великих концентрациjа људства запажа и француска авиjациjа и обавjештаjна служба. Навар остаjе миран, самопоуздан: каква корист од топова ако за пар дана испуцаjу сву мунициjу; што може да постигне гладан и шугав неприjатељ без обзира на своjу броjност? Уосталом, он jе ионако све то предвидио.
„Виjетминовци су досегли наjвишу тачку своjе преузетности и сада ће се доказати да су прецjенили своjе логистичке могућности“, саопћава Навар у Саjгону.
Читаво искуство Експедиционог корпуса даjе му за право. Међутим, почетком 1954. све миjења jедан jефтин производ из метрополе – бицикл марке „Пежо“. На његовом оjачаном раму, виjетнамски сељаци гураjу по три стотине килограма терета у дугим колонама, непримjетним из авиона, дуж уских стазица кроз џунглу. Између осталог, отприлике: 15 000 грананта за хаубице од 105 мм, 5000 за топове од 75 мм, 44 000 за протуавионске топове од 37 мм, 3000 мина за минобацаче од 120 мм, 25 000 за оне од 82 мм. На исти начин транспортираjу и седамдесет тона хране, двиjе тоне санитетског материjала…
Тренутак истине
Средином фебруара 1954, припадници 57. пука Виjетмина стижу до Диен Биен Фуа и са брда око долине проматраjу неприjатељску базу.
„Упаљене бакље што их jе вjетар њихао на аеродромскоj писти подсjећале су ме на ватре малих снопова сухог грања што се пале на кућном прагу у част мртвих“, сjећа Нгуjен Хиjен.
На ту писту 4. марта 1954. Навар сљеће посљедњи пут, а прати га његов замjеник, генерал Рене Когни. Потом се возе џипом од jедног до другог утврђеног положаjа, озбиљно разговараjу са официрима, ћаскаjу са воjницима. Атмосфера jе борбена, оптимистичка, свима jе доста чекања.
„Ако Виjетминовци не нападну, то би се катастрофално одразило на морал“, каже Когни.
Напали су – пет дана касниjе, 13. марта 1954.
На утврђеном положаjу „Беатрис“, сваких осамнаест секунди експлодира граната. Авиони изнад долине и артиљериjа из гарнизона потпуно су немоћни – нису, напросто, у стању да откриjу укопана и брижљиво маскирана виjетминска оруђа. За мање од двадесет и четири сата, воjници Во Нгуjен Џапа заузимаjу прво упориште. Имаjу 600, а Експедициони корпус 500 убиjених припадника, махом легионара.
Док горе авиони на уништеноj аеродромскоj писти, топовска паљба и jуриши герилаца преносе се на „Габриел“. Положаj пада за два дана; губици на обjе стране – по хиљаду мртвих.
Плаћеници из Индокине без борбе напуштаjу „Ана-Мари“ 17. марта 1954. Нису само они деморализирани, већ и штаб базе. Артиљериjа потпуно подбацуjе па њен заповjедник, пуковник Шарл Пирот, извршава самоубоjство; сам командант, генерал де Кастрис, повлачи се у самоћу свог бункера одакле издаjе опће директиве и преко радио-везе Навару описуjе прилике из Диjен Биjен Фуа. Главнокомандуjући се не да заварати опадањем замаха герилске офанзиве, нити способношћу елитних батаљона падобранца и легионара да задрже своjе положаjе сљедећих двадесетак дана.
„Оканимо се илузиjа – то jе изгубљено“, каже Навар своjим сурадницима у Главном штабу.
Тренутак истине тешко jе уздрмао генерала. Првобитни шок и невjерицу замjењуjе резигнациjа: на преокрет тока битке и побjеду више и не помишља – сада jе риjеч само о покушаjу да се спаси што се спасити може. У том контексту, Навар се узда у три ствари. То су поjачана авионска бомбардирања положаjа и комуникациjа Виjетмина, монсунска сезона када кише онемогућаваjу покрете и поjачања спуштана падобранима у Диjен Биjен Фу… Све скупа – можда – омогући ономе што претекне од базе да дочека почетак преговора о будућности Индокине заказаних за 10. маj 1954.
„Повољном исходу можемо се надати од конференциjе у Женеви коjа може довести или до прекида ватре, или – у случаjу неуспjеха – до америчке интервенциjе“, категоричан jе Навар. „Према томе, одлучио сам да максимално продужим отпор Диjен Биjен Фуа“.
Виjетмин обнавља нападе у зору 4. априла 1954.
Бодљикава жица на монсунскоj киши
Из ноћи у ноћ експлозиjе и напалм са хоризонта око Диен Биен Фуа освjетљаваjу базу нестварним жуто-црвеним боjама – француским бомбардерима придружуjу се и амерички. Како су авиони у ниском лету чест плиjен герилских протуавионских топова и митраљеза, зрачна флота jе приморана на дјеловање из велике висине. Резултати фрустрираjу: укопане испод земеље и вjешто камуфлиране, невидљиве хаубице и минобацачи не престаjу да пустоше гарнизон.
Ни монсунске олуjе не испуњаваjу очекивања генерала Навара. Умjесто да умртве неприjатељске транспортне колоне, додатно ограничаваjу авиjациjу Експедиционог корпуса: „дакоте“ због времена понекад данима нису у стању да баце падобране са мунициjом, храном, поjачањима. Jедина утjеха за главног команданта jе морал падобранаца упућених у опкољену базу.
„Ако моjи другови мораjу цркнути, идем тамо да цркнемо заjедно“, одговор jе извjесног легионара на питање новинара у Ханоjу зашто по сваку циjену жели у Диjен Биjен Фу.
Мада улаже максималне напоре да остане сабран, Навар jе сjенка самог себе, изопћеник и усамљеник коме свака телепринтерска депеша доноси гору виjест од предходне. У нади да ће одвући макар дио снага Виjетмина са главног ратишта, покреће у централном Виjетнаму операциjу „Атланта“. Али Ђап не насjеда, препушта таj терен и поjачава притисак на Диjен Биjен Фу.
„Ди ди, ди ди (Идемо, идемо)“, урлаjу герилци док jуришаjу на бункере и отпорне точке Експедиционог корпуса. Воjници обjе стране пуцаjу jедни на друге из свега чим располажу – у магли, на киши, између лешева на бодљикавоj жици, по рововима пуним љепљивог блата, гамади… Рањеници сатима, понекад данима, чекаjу на евакуациjе до превиjалишта са минимумом санитетског материjала, мртве покапаjу на мjесту погибиjе.
„Неприjатељска браћо, предаjте се! Нећемо вам ништа и вратићемо вас вашим кућама и породицама“, одјекуjу у помрчини позиви на француском агитатора Виjетмина, изобличени од мегафона.
Током априла 1954. герилци овладаваjу jедним утврђеним упориштем за другим, обично нападима из више праваца. Након „Доминик“, пада „Елен“, па „Jугет“… Док се Експедициони корпус држи на све мањем подручjу, Ђап убацуjе свjеже снаге и, у ноћи 6. на 7. маj 1954, започиње завршни напад.
Све jе готово до поподнева истог дана.
„Виjетминовци су на неколико метара. Дигнућемо у зрак радио станицу. Здраво, приjатељи!“, посљедња jе порука емитирана из штаба де Кастриjа.
У том тренутку, за генерале Навара и Когниjа наjважниjе питање jесте да ли jе или ниjе извjешена биjела застава на командном бункеру базе Диjен Биjен Фу. Ако jесте – онда се гарнизон „срамно“ предао, ако ниjе – борио се до самог краjа, „преплављен“ jе а част спашена. Де Кастри jе подигао, па скинуо биjелу заставу…
До тада наjвећи пораз jедне колониjалне силе, Француску кошта готово три хиљаде убиjених и jеданест хиљада заробљеника. И кључна побjеда ослободилачкога покрета има огромну циjену: процjене губитака Виjетмина крећу се од четири до осам хиљада погинулих. Иначе, Конференциjа у Женеви почиње 10. маjа 1954, а завршава jе 21. jуна исте године договором о повлачењу Француске из Сjеверног Виjетнама.
Заоставштина
Прича се да jе мртвачки блиjед генерал Анри Навар кружио у авиону изнад Диjен Биjен Фуа док су воjници Експедиционог корпуса са подигнутим рукама излазили из своjих ровова; прича се да су му официри, послиjе, годинама слали дрвене ковчежиће са пиштољем; прича се… Свашта се прича. Нити jе Навар извршио самоубоjство, нити jе 7. маjа 1954. посљедњи пут гледао поприште слома своjих jединица и своjе кариjере; као и многи други поражени генерали написао jе књигу пуну оправдања.
Ниjе могао побиjедити: да се Диjен Биjен Фу одржао, Ђап би – као и у случаjу На Сана – повукао своjе трупе, прегрупирао их и ударио негдје другдје; да се послиjе воjничког успjеха Експедициони корпус евакуирао, тек би његове дотадашње жртве постале бесмислене – метропола, jедноставно, више ниjе имала снаге за држање колониjе.
Међутим, генерал Анри Навар несвjесно побjеђуjе у нечем другом. Чим су вjетрови разниjели барутни дим, Диjен Биjен Фу постаjе милитаристички мит о светоj борби до смрти за суборца, о рату – без обзира на његов циљ – као jединоj мjери части и патриотизма, о одбаченим синовима маjке домовине коjи jе и даље воле више од свог живота, о пилатовском прању руку трулог и болесног друштва након издаjе наjбољих од наjбољих – оних чиjе кости и крв омогућаваjу блебетање по бистроима, парламенту, новинама…
Са оваквим ставовима француска армиjа води колониjални рат у Алжиру, jош већи и свирепиjи од оног у Виjетнаму; управо ова дебела лаж стоjи иза неуспjелог воjног пуча 1961. против Републике Француске са ветеранима из Индокине у првим редовима.
Од тада до данас много тога се промиjенило на хоризонту. Jедно ниjе. И данас не фали генерала попут Анриjа Навара – искусних, уравнотежених, политички коректних и оданих своjим земљама; и данас сви они вjеруjу да ће сваки свjетски проблем лако риjешити само ако буду имали више воjника и авиона, ако баце више бомби и напалма, ако побиjу jош више људи зарад њиховог цивилизирања, напретка и среће.
*Аутор је новинар и публициста из Београда. Одговорни уредник недељника „Време“. Аутор је више дугометражних документарних филмова као што су Јединица и Херој. Пише на ијекавском изговору српског књижевног језика.