Дешифровањем генетског материјала паразитских микроорганизама, тим биолога по први пут забележио екстремне промене животињског тела кроз еволуцију
Текст: Слађана Шимрак
Биолози са Универзитета у Тел Авиву недавно су групу Myxozoa преселили из царства протиста, једноставних и углавном једноћелијских организама, у царство животиња. Ово је нова вожња кроз еволуцију током које ће дефиниција која каже да под животињом подразумевамо макроскопске вишећелијске организме, можда променити своје оквире. Истраживање је показало да су ови сићушни рибљи паразити заправо микро-медузе, и то је први забележен случај екстремне промене животињског тела кроз еволуцију.
Myxozoa је скупина више од 2100 различитих врста опасних паразита који нападају и кичмењаке и бескичмењаке, а најчешће рибе. Познато је да неке од њих изазивају неуролошке поремећаје код лососа и пастрмки, такозвану вртичавост, која зараженим рибама отежава нормално кретање, па оно постаје кружно. То покреће цео ланац догађаја: рибе се теже хране, предатори их лакше лове, стопа преживљавања опада, и, на крају рибарска индустрија трпи велике губитке.
Такође, једна угинула риба испушта милионе заражених спора којима се инфицирају друге рибе. Тренутно не постоји ефикасан вид борбе против ових штеточина. С друге стране, раскошне медузе су, иако непопуларне због карактеристичног убода који је углавном безопасан, али непријатан, вишеструко корисне за заједницу.
Једна ствар се видљиво задржала и код једних и код других у овом необичном породичном стаблу. Жарна ћелија којом медузе нападају, али се и бране, присутна је и код Myxozoa у виду поларних капсула којима се лепе за домаћине. Научницима је оваква њихова структура била позната, али приписали су је конвергентној еволуцији, процесу у којем се код различитих врста развијају исте одлике, услед живота у сличном окружењу или суочавања са истим проблемима.
Тек недавним секвенцирањем генома, тј. дешифровањем генетског кода ових микроорганизама, дошло се до закључка да су ови паразити високо дегенерисани жарњаци и да су најсличнији медузама. Ипак, обележја која сматрамо кључним за развој животињског организма недостају. Један од примера је недостатак hox гена који одређују идентитет делова тела. Такође, њихов геном је вишеструко мањи од медузиног и један од најмањих уопште уочених. Остаје да се утврди шта је узроковало овакав еволутивни ток.
Допринос овог открића види се на разним пољима. Утицај на будућу класификацију организама је већ поменут, а од нарочите важности је учинити борбу против овог паразита ефикаснијом. Случај такође отвара потрагу научника за другим еволутивним изненађењима.