Zamislimo jednu veštački stvorenu sferu u kojoj bi u savršenom, samoodrživom sistemu živeo – čovek
Tekst: Marija Vidić
Za nekoliko hiljada dinara preko interneta se može nabaviti „ekosfera“ – zapečaćena staklena kugla u kojoj u savršenom balansu žive mikroorganizmi, biljke i životinje, naizgled bez spoljnog uticaja. U ovim staklenim loptama, koje nekad nazivaju i jednostavno – akvarijumi – uglavnom nalazimo morsku vodu koja ispunjava oko 2/3 kugle, vazduh, mikroorganizme, korale, alge i crvene škampe koje se užurbano kreću među grančicama.
Iako je reč o samoodrživom sistemu, vrlo uprošćenom modelu Zemljinog ekosistema, ova staklena lopta ipak je izložena spoljnom uticaju i život u njoj zavisi od kupca – potrebni su sobna temperatura i indirektna svetlost. Međutim, mimo toga, to je potpuno zatvoren, samoodrživ ekosistem – bar na neko vreme.
Proizvođači garantuju trajanje od oko dve godine, koliko je i životni vek crvenih škampa, čije razmnožavanje u ovakvim uslovima nije zabeleženo. Ove životinjice, dužine oko jednog centimetra, koje inače nastanjuju Pacifik, jedu alge, a stvaraju ugljen-dioksid potreban algama za fotosintezu. Alge koje bujaju po staklu zahvaljujući svetlosti i organskom otpadu, ujedno stvaraju kiseonik za škampe i za bakterije zadužene za razgrađivanje otpada. Savršen sistem.
Da li bi jedna ovakva sfera, ostavljena na nekoj zemljolikoj planeti sa svetlošću i pogodnom temperaturom, mogla da održi život tokom dve godine?
Zamislimo sada jednu sferu u kojoj bi u ovako savršenom sistemu živeo – čovek.
Polovinom šezdesetih godina 20. veka, na takvu ideju došli su ruski istraživači sa Instituta za biofiziku u Krasnojarsku. Oni su napravili zatvoreni ekosistem i u njega uselili ljude. BIOS-3 je zauzimao površinu od svega 315 kvadratnih metara, dovoljan za najviše tri čoveka, od kojih je dvoje bilo zaduženo za uzgajanje žitarica i povrća, a jedan za alge.
Uloga zelenih jednoćelijskih algi iz roda Chlorella bila je prečišćavanje vazduha kroz fotosintezu, pa su velike površine pod ovom algom bile izložene lampama snage oko 20kW. Zbog jake veštačke svetlosti, čitav ekosistem je bio ogroman potrošač struje i napajao se zahvaljujući obližnjoj hidroelektrani. Voda je reciklirana, a urin i izmet su sušeni i odlagani.
Međutim, primera radi, meso za ishranu se uvozilo iz spoljnog sveta, tako da sistem zapravo nikad nije postao 100 odsto efikasan.
U naredne gotovo dve decenije, koliko su u ovom ekosistemu trajali eksperimenti, najduži period koji je čovek izdržao zatvoren u njemu bio je oko šest meseci. Tokom devedesetih godina, BIOS-3 je prestao da postoji pod tim imenom, ali je i dalje korišćen kao zatvoreni ekosistem za razna testiranja, bez prisustva ljudi u njemu.
Istovremeno su se i Amerikanci uključili u slične eksperimente, a njihov značaj za svemirska istraživanja prepoznala je NASA, koja je postavila pitanje da li se stvaranje životinjskog i biljnog sveta na nenaseljenim teritorijama daleko od Zemlje može iskoristiti kako bi se tamo podržao i ljudski život.
Amerikanci su napravili i do danas najveći zatvoreni ekosistem, Biosferu 2, koja se nalazi u Arizoni, i poslednjih nekoliko godina pripada tamošnjem Državnom univerzitetu.
U malenom mestu Oraklu izgrađena je istraživačka ustanova na površini nešto većoj od jednog hektara, u kojoj se proučava interakcija čoveka sa prirodom, ali se vrši i manipulacija sistema koja, zbog njegove zatvorenosti, nema štetan uticaj po Zemlju.
U Biosferi 2 ima svačega pomalo – kišnih šuma, savana, okeana sa koralnim grebenima, močvara, pustinja, obradivog zemljišta… Iz ove ustanove neprestano stižu novi podaci i merenja, jer se sva dešavanja, kao i ljudi koji učestvuju u eksperimentu, 24 sata dnevno prate i proučavaju. Takođe se istražuje ono što je nešto ranije pokrenula NASA – mogućnost stvaranja kolonije naseljene mikroorganizmima, biljkama, životinjama i čovekom, na drugim planetama.
Ni Biosfera 2 nije postigla potpunu ravnotežu niti smoodrživost, pa se tako vazduh po potrebi greje i hladi, u prostor se upumpava kiseonik, ljudi su u nekim periodima gladovali zbog niskokalorične hrane, ali je nauka neprestano usavršavala sistem.
Sa popularizacijom naseljavanja kolonija na Marsu i drugim planetama, i ovakvi eksperimenti, koji su i sami evoluirali u poslednjim decenijama, ponovo su dobili na popularnosti.
Iako čovek još nema celovito rešenje za stvaranje i održanje jednog ovakvog sistema na drugim planetama, jedino nas eksperimenti poput Biosfere 2 i sličnih mogu približiti tom cilju.
