Како је памћење помогло мозгу да постане орган који се често поистовећује са седиштем личности
Текст: Бојан Џодан
Када бисмо пре неколико миленијума фараона из Средњег египатског краљевства упитали где се налази његово ”ја”, показао би ка срцу у коме је, према његовом веровању, седиште интелигенције. Фараоново срце је зато чувано на свом месту приликом мумифицирања док је мозак одстрањиван као мање значајан орган. Чак ни миленијум касније Аристотел није одлучио да ум премести у мозак већ је овом органу доделио скромну улогу машине за хлађење крви.
Премештањем интелекта из срца у мозак посвећено је више пажње и објашњавању функционисања органа за који је везан човеков идентитет. Објашњења су, додуше, остала врло симпатично заснована на метафорама и асоцијацијама у складу са трендовима развоја технике и науке. Развој хидраулике је рад мозга асоцирао са кретањем флуида, развој хемије и електронике омогућио је лекару и физичару Херману фон Хелмхолцу да упореди мозак са телеграфом, а појава рачунара је навела математичара Џона фон Нојмана да посматра мозак као дигиталну машину.
Мозак је одговоран за процесе памћења које сматрамо битним делом идентитета. Памћење није све што смо ми, али оно чини битан део личности јер се одлуке и размишљања увек преламају кроз призму онога чега се сећамо. Уколико приметимо да памћење које делимо на краткорочно и дугорочно подсећа на рачунарску радну (RAM) и секундарну, сталну меморију (Hard Disk), у замци смо да подлегнемо привлачној метафори која може навести на погрешно разумевање начина на који памтимо и постојимо. У начину функционисања меморије мозга и рачунара постоје суштинске разлике.
Када је половином 20. века психолог Карл Лешли у својим експериментима кренуо у потрагу за енграмима, у којима је претпостављао да се налази меморија, дошао је до неочекиваног резултата. Мишевима које је научио да реше лавиринт је одстрањивао делове мозга и приметио да их на тај начин само успорава да реше лавиринт, али их не спречава да после неког времена реконструишу решење. Закључио је да меморија није локализована на једном месту већ се вероватно распростире по церебралном кортексу.
Овакво откриће је постало мање изненађујуће захваљујући неуронаучнику Ерику Канделу и раду за који је добио Нобелову награду 2000. године. Проучавајући једну врсту морских пужева и њихов дисецирани нервни систем, Кандел је шездесетих година приметио да надражаји који путују кроз нервни систем формирају нове, до тада непостојеће, везе између неурона. Закључио је да се информације не похрањују у постојећим нервним ћелијама већ њих чине формиране сложене структуре.
Уколико покушамо да се сетимо презимена неког познаника, у свест ћемо спонтано призвати и његов лик или чути реченицу коју је изговорио последњи пут кад смо га видели. Ово обједињавање различитих сензација у једну успомену се одиграва уз помоћ хипокампуса који консултујући амигдалу процењује емотивни одзив на сензације што утуче на јачину веза између неурона, односно на стабилност сећања на одређени моменат. Ово људску меморију чини потпуно другачијом од меморије рачунара дајући јој асоцијативан карактер и различито третирајући сећања са различитим емотивним одзивом.
Иако постоје случајеви израженог аутобиографског памћења, просечан човек заборавља већину преживљеног. Сам процес селекције, шта памтимо а шта заборављамо, можда нас ефектније идентификује него сам садржај памћења. Поистовећивање личности са оним што је запамтила може бити посебно проблематично ако се узме у обзир доследност памћења.
Психолошкиња специјализована за људско памћење Елизабет Лофтус је седамдесетих година прошлог века у својим експериментима открила снажан утицај сугестије на памћење успевши сугестијом да измени запамћене податке испитаника. Двадесетак година касније, мотивисана случајевима невино осуђених на затворске казне што је било узроковано грешкама у памћењу сведока, одлучила је да се посвети проучавању лажних сећања. У својим експериментима је код 25 одсто испитаника успешно имплементирала лажно сећање на дигађај који се никада није десио.
Ако се не можемо поуздати у своја сећања, имамо још већи проблем са питањем личног идентитета. Одговору се можда могу приближити два велика истраживачка подухвата Neuralink и Kernel које су покренули иноватори и бизнисмени Илон Маск и Брајан Џонсон. Циљ ова два пројекта се може описати као још један од покушаја бољег разумевања људског мозга како би се на пример омогућило ефикасније лечење Алцхајмерове или Паркинсонове болести. Пажњу су ипак привукли због амбициозније формулисаних мотива који се врло популарно крећу од покушаја разумевања алгоритма мозга, његовог хаковања, повезивања са спољашњом меморијом или чак, у шали речено, спречавање појаве SkyNet-а.
Данас се мозак не устручава да сам о себи мисли као о најкомплекснијој структури у познатом свемиру. Покушавамо да се огледамо у њему, али због непотпуног разумевања и даље назиремо само обрисе. Нови велики подухвати газе далеко у непознато, али ступају никада ближе ономе што смо ми и не покушавају само да одговоре на питање шта јесмо, већ храбро постављају питање шта можемо бити.