Највећа изложба књига у Србији и највећи бренд Београда, Међународни сајам књига, кроз 61 годину свог постојања превазилази оквире купопродаје и постаје огледало друштва
Текст: Јована Николић
Највећа изложба књига у Србији, место на коме љубитељи писане речи проналазе готово све од најјефтинијих до ретких издања, највећи бренд Београда (како је показало истраживање фирме Strategic Marketing из 2010. године) – Међународни сајам књига у Београду кроз 61 годину свог постојања превазишао је оквире купопродаје и постао огледало друштва.
Сви идеолошки и политички потреси који су се одигравили у државама које је овај Сајам мењао не променивши своје место, финансијске кризе, занемаривања културе, нису се могли одвојити од ове изложбе књига која је сваке године одржавана иако су варијације у успеху и квалитету биле велике. У историју дугу 61 годину стали су и тренуци у којима је Београдски сајам једна од највећих светских манифестација овог типа и они у којима је ово скроман догађај у држави под ембаргом.
Почетак
Редни бројеви који сваке године прате назив Међународни сајам књига у Београду иду уназад до 1957. године када је ова манифестација отворена први пут у Хали 3 тек отвореног модерног сајмишта. Био је део веће културне манифестације ”Месец дана књиге”, а организатори су нагласили да је ово једини сајам у Европи посвећен искључиво књизи. Међутим, први југословенски сајам књига одржан је на загребачком Велесајму годину дана раније, а организатор је било Удружење издавачких предузећа Југославије које ће, без обзира на трансформације и промене назива, бити организатор све до 2003. године.
Сајам књига најављен је у Политици месец дана раније, поптуно неупечатљиво међу бројним вестима из културе, а сам догађај је окупио госте из 16 земаља и 54 домаћа излагача. Писац који ће у наредним годинама редовно бити најзапаженија личност на Сајму, Иво Андрић, тада је добио новоустановљену Повељу за животно дело коју додељује Савез књижевника Југославије.
Отварањем Сајма послератна Југославија је у духу свог развоја добила место на коме књига постаје приступачнија и траженија, али и манифестацију која ће значајно унапредити положај југословенске књижевности у свету и у исто време повећати број издања страних аутора на домаћем тржишту. Међутим, продаје и изложбе књига које личе на сајамске у Београду су се одржавале и много раније. Све је почело у кафани ”Коларац” где је организована прва изложба књига 1893. године, а девет година касније Удружење књижара и издавача из Београда организује прави мали сајам.
Међу учесницима су ”Нолит”, ”Народна мисао”, књижарнице Геце Кона и Цвијановића, а сва издања, која прати и каталог, продају се по сниженим ценама. До 1940. године у Краљевини Југославији је организовано више сајмова књига. Неки од њих су одржавани на Старом сајмишту док су пре његове изградње књиге излагане на свим оним местима где је културни садржај био тражен – од кафане до књижаре.
За разлику од ранијих манифестација, Београдски сајам књиге се од свог почетка одржава сваке године на истом месту а његово златно доба била је прва деценија постојања. Тада је непрестано растао и број посета и излагача, као и страних гостију, а сајам су пратиле изложбе, различити програми и ”Вашар књиге” који је подразумевао велике попусте. У време одржавања сајма југословенска железница је давала попуст свима онима који су кренули према Београду на сусрет са књигом, а сајам постаје један међу најзначајнијима на свету. Откада је на овој манифестацији југословенско издаваштво добило прилику да представи свој рад, али и да упозна страна издања, извоз и увоз књига су значајно порасли, а домаћи писци су све више превођени.
Од дестеак хиљада посетилаца, колико их је било 1956. године на сајму у Загребу, овај број је већ до 1961. године достигао 150.000. Била је то година када је Андрић добио Нобелову награду па су најтраженија била његова дела. У првој деценији Београдског сајма највише се читала белетристика, али и поезија и есеијистика су бележиле све веће интересовање. Европски романи су били веома тражени, као и уџбеници за учење страних језика, а у сајамској понуди су се могле наћи и грамофонске плоче. При сумирању утисака, углавном је једина замерка упућивана малом броју стручних и научних издања.
Доба борбе
Након овог периода, уследило је доба борбе за књигу и културу, а од 1967. године Сајам, као и целокупно издаваштво запада у кризу. Привредна реформа, која се у то време спроводила у Југославији, смањила је финансијске могућности а са њима и број издања. Година 1967. је након Сајма окарактерисана као ”ненаклоњена књизи”, а продаја је била успешна само захваљујући старим издањима. Осим тога, лоша финансијска ситуација је учинила да се многи издавачи одрекну квалитета ради боље продаје. Покушај да се поправи општа слика Сајма из 1967. године било је одржавање књижевних поподнева у фирмама и школама.
Наредне године медији остављају у сенци кризу и извештавају углавном о Титовој посети овој манифестацији. Пратеће изложбе, које су од оснивања Сајма биле политички обојене, постају све уочљивије а посвећене су Лењину, Марксу, оснивању Комунистичке партије Југославије, заседању АВНОЈ-а. Све до 1988. године Сајам је отварао представник политичке власти, а изузетак је направљен 1970. године, када је та улога припала Иву Андрићу.
Седамдесетих година Сајам успева да расте, као и његов међународни углед, а многима остаје непознато у каквој се издавачкој кризи одржава. У доба гашења и спајања великих издавачких предузећа, ниских тиража и високих цена књиге, несташице хартије, скупих штампарских услуга, Сајам ипак успева да окупи све већи број учесника, па чак и да покаже надмоћ књиге над телевизијом која је тада била у успону.
Прву половину осме деценије обележиле су побуне. Први пут је 1984. јавност чула да ниједна државна институција финансијски не подржава ову манифестацију, иако је од свог почетка била препуштена искључиво издавачима. Исте године графички дизајнер Добрило Николић одриче се награда које је добио за дизајн монографије о Ољи Ивањицки јер у жирију није било ниједног дизајнера. У име издавача на Сајму 1987. године Огњен Лакићевић упозорава да је ”књига на маргини друштва”, подсећа да криза у изадаваштву још увек траје и позива надлежне инсититуције да интервенишу, али безеуспешно. Ипак и овај период је обележен великим бројем излагача као и појавом мањих издавачких кућа које су имале квалитетна издања.
Традиција да Сајам књига отварају представници политичке власти прекинута је 1988. године када је Сајам отворила Десанка Максимовић. Исте године на Сајму је забележана изузетно велика продаја иако је финансијска ситуација била неповољна. Наредну годину је обележила појава рачунарске базе података помоћу које су могле да се претраже и наруче књиге из целог света, а којом је располагала књижара ”Младост”. Исте године догодио се и инцидент када су издавачи из Ирана напустили Сајам протестујући због објављивања ”Сатанских стихова” Салмана Руждија.
Најтежи период за Београдски сајам књига наступио је деведесетих година. Сајам се више није могао похвалити ни бројем посета ни продајом, што су били главни адути ранијих кризних година, па су ти подаци почели да се крију. Због ембарга Сајам тешко успева да одржи свој међународни карактер, а на њему не учествују ни издавачи који су до недавно били домаћи. Штандови све мање личе на изванредне колекције из првих година Сајма, а на њима преовлађују књиге са политичким интерпретацијама историјских личности. Телевизија Београд не преноси 1992. године отварање Сајма као ни доделу награде за роман деценије ”Хазарски речник”, коју је добитник Милорад Павић напустио због буке са околних штандова.
Београдски сајам књига након проласка кроз бројне кризе почиње да се опоравља већ 1996. године и поново окупља све више страних учесника као и све домаће издаваче. Начин финансирања још увек није решен па се те године Сајам одржава под покровитељством Соко-Штарка. Тек 2003. године сајам књига постаје једна од манифестација чији је оснивач Скупштина града Београда, а организују га Савет Београдског сајма књига и Београдски сајам.
Данас је сајам књига једна од најзначајнијх култруних манифестација у земљи која окупља велики број излагача, гостију из иностранства и посетилаца а прати је богат програм. Од 2002. године уведена је и институција земље почасног госта, а од 1988. године сајам отварају књижевници.
*За писање текста коришћене инфромације из монографије ”Шездесет година Сајма књига у писаним медијима” др Ирине Милутиновић