Norbert Viner (1894-1964), tvorac kibernetike, ”od aktivnog naučnika sa ograničenim ugledom” postao je nešto nalik javnoj ličnosti
Tekst: Milica Blagojević
”Moje interesovanje za razvoj računskih mašina odvelo me je znatno dalje od tih prošlih, sadašnjih i predstojećih mašina koje su načinjene od mesinga i bakra, stakla i gvožđa. Tokom istraživanja smo neprekidno nalazili nove analogije između nervnog sistema i kontrolnih računskih sistema”, piše Norbert Viner (1894-1964), tvorac kibernetike u istoimenoj knjizi ”Kibernetika” 1948. godine.
Utemeljenju ove discipline prethodili su višegodišnji susreti naučnika iz različitih oblasti. Sociolozi, neurofiziolozi, računarski inženjeri, lingvisti i drugi, okupljali bi se kako bi stvorili osnovu za dalji zajednički rad. U nedostatku terminologije, Viner će sa fiziologom Arturom Rozenblutom skovati termin ”kibernetika” (grč. kibernetes – kormilar).
Dve godine nakon objavljivanja ”Kibernetike”, svestan društvenih promena koje će ova nauka pokrenuti, Viner objavljuje ”Kibernetiku i društvo” u kojoj su iste ideje predstavljene na razumljiviji način, za širu publiku. Knjigu je posvetio svom ocu, ”bivšem profeosru slovenskih jezika na Harvardu, najbližem učitelju i najdražem protivniku”.
Profesionalnu karijeru Viner je započeo kao profesor matematike. Prve korake ka kibernetici će napraviti na Institutu za tehnologiju u Masačutesu (MIT) gde će predavati do kraja života.
”Dok bi užurbano ispisivao jednačine, Viner bi često pravio greške koje su se nezavisno jedna od druge prostirale duž cele postavke, sve dok ne bi došao do poslednjeg reda koji bi bio bez greške. Njegov um je radio toliko brzo da je neposredno pre pisanja rezultata, u glavi sve ispočetka izračunao i uverio se da je finalni rezultat tačan”, seća se njegov student Martin Šecen.
Izuzetnu sposobnost apstrakcije Viner je počeo da razvija još u ranom detinjstvu, u periodu dok ga je otac podučavao kod kuće. Kada mu je, zbog kratkovidosti koja se ubrzano razvijala, doktor zabranio da čita, otac je nastavljao da ga podučava auditivno. Od Norberta se očekivalo da napamet rešava zadatke, pamti, ponavlja. Srednju školu upisuje sa devet godina, a matematiku diplomira sa petnaest.
”Ispaštao sam dvostruko zbog toga što sam bio neobično dete neobičnog čoveka”, piše Viner u prvom delu svoje autobiografije ”Nekadašnje čudo” (Ex-Prodigy, 1953.) u kojoj se u najvećoj meri osvrće na rigorozno obrazovanje i osećaj nepripadnosti koji ga je tada svuda pratio. Bio je nedovoljno uključen u život vršnjaka i potpuno odsečen od života adolescenata sa kojima je išao u školu.
Zbog svoje nespretnosti i kratkovidosti bio je obeshrabljen od strane profesora da nastavi doktorske studije iz zoologije na Harvardu. Na nagovor oca, dokotriraće filozofiju sa devetnaest godina. ”Bio sam napast za starije ljude na fakultetu, sa svojom nametljivošću i lošim igranjem bridža”, piše u drugom delu svoje autobiografije ”Ja sam matematičar” (I am a Mathematician, 1956.)
Početak karijere na MIT praćen je brojnim nesuglasicama i sukobima. Posledica je bila krajnja netrpeljivost od strane većine naučnika i ignorisanje u mnogim krugovima. Jedna od nekolicine osoba sa kojima je u tom periodu imao dobar odnos bio je Vanaver Buš, izumitelj analogne računske mreže i profesor inženjerstva na MIT.
Viner će, na Bušovu inicijativu, u predratnim godinama raditi na izradi nacrta aparata za rušenje letelica. U ovaj rad će uključiti Rozenbluta i biće to početak njihove saradnje koja će rezultitati utemeljenjem kibernetike – nauke o komunikaciji i kontroli u mašini i živom organizmu.
Vinerov položaj će se nakon toga znatno poboljšati, a po objavljivanju ”Kibernetike”, kako biše u autobiografiji, ”od aktivnog naučnika sa ograničenim ugledom” postaće nešto nalik javnoj ličnosti.