Област науке која се бавила људском психом током Трећег рајха у мањој је мери позната јавности. Међутим, различитe песудонаучнe теорије у овој области имале су застрашујуће последице
Текст: Данка Спасовски
Кад се наука, једнако као и религија, нађе у рукама моћних људи, она може постати веома опасно средство, средство за постизање циљева противних људскости и поштовању појединца и његове индивидуалности. Вероватно најпознатији пример одузимања хуманости науци на нивоу једне велике заједнице је нацистичка Немачка: ту је ширење мржње према неаријевским етничким групама и свим особама које одступају од претпостављеног „савршеног човека“ подржано псеудонаучним аргументима да се људи заиста могу поделити на више и мање вредне.
Најзлосутнији пример злоупотребе имена науке свакако је еугеника – учење о чистоти расе, односно друштвено повољног „биолошког материјала“, као и управљање њиме. Нечовечност експеримената које су нацисти покушавали да оправдају користећи ову псеудонаучну теорију вероватно превазилази све које је људска историја забележила. Зато су најозлоглашенији њихови примери припадали домену биолошког и медицинског, док је област науке која се бавила људском психом током периода трајања Трећег рајха у некој мери мање позната јавности.
Спремност на жртву и патњу
Немачка XIX века изнедрила је прву лабораторију за експерименталну психологију – основао ју је Вилхелм Вунт у Лајпцигу 1879. године. До 1931. године чак 35 одсто психолошке литературе потицало је из Немачке. Холистичка и гешталт психологија, развијене током трајања Вајмарске републике, чији су представници били Вертхајмер, Кругер и Келер, биће представљене од стране режима као фундаментални концепти немачке психологије.
Принцип гешталтиста, који гласи да је целина више од збира њених делова, биће искоришћен да се објасни однос појединца и породице, односно нације – примат је на колективу, а не на појединцу. Кругер, који је 1917. године дошао на водеће место лајпцишке психолошке лабораторије, веома рано је разматрао повезаност развојне психологије са социјалним и генетским карактеристикама.
Нешто касније је своја холистичка гледишта почео да примењује на теорију о расама, и временом је његова терминологија била све више политичка: фразе као што су „породица као јединица друштва“, „вођство и следбеници“, „колективна солидарност“, „спремност на жртву и патњу ради колективног добра“ указивале су да је постао близак националсоцијалистима. Након што су они преузели власт 1933. године, многе Кругерове теорије преузете су да буду база нацистичке идеологије.
Истовремено с успоном нацизма у Немачкој и након анексије Аустрије, многобројни професори универзитета су протеривани с тих функција, а велики број етаблираних психоаналитичара, психијатара и психолога јеврејског порекла напустио је земљу рођења због угрожене безбедности. Из земаља под нацистичким режимом, укључујући и Пољску, емигрирали су Сигмунд Фројд, Курт Левин, Вилхелм Рајх, Хелен Дојч, Макс Вертхајмер, Алфред Адлер, Елза Брунсвик, Бруно Бетелхајм, Ерик Ериксон, Вилијам Штерн, Ерих Фром, Хајнц Кохут и други. Хитлера су упозоравали да ће прогон Јевреја драстично уназадити развој науке у Немачкој, али је он одговарао да ће у том случају “….(земља) једно време бити без науке”.
Неуролог и психијатар Виктор Франкл је остао у родној Аустрији, настављајући да се бави практичним радом у области менталног здравља, а чак и у заточеништву, прво у гету, а потом и у концентрационим логорима Аушвиц и Дахау, као затвореник је одржавао психотерапијску делатност. Франкл је преживео Холокауст и управо кроз искуство патње развио је такозвану логотерапију, приступ који се темељи на потрази за смислом живота.
С друге стране, било је и научника Немаца који се нису повиновали владајућој догми: управо је зачетник гешталт психологије Волфганг Келер иступао јавно против новонасталог режима и супротстављао се многим идеолошким репресијама, као на пример поздрављању Хитлера на почетку предавања на факултетима – као професор, истакао је пред својим студентима да он не може да учествује у томе. Келер, чији су експерименти са шимпанзама и откриће учења путем увиђања уврштени у основ психологије, напустио је Немачку и емигрирао у Сједињене Америчке Државе 1935. године, након што је изгнан с места професора.
Упркос бројности научних радова у претходном периоду, током успона нацизма у периоду између 1931. и 1933. године, број немачких издања у области психологије пао је на само 16 одсто од укупног светског броја, па је земља изгубила рејтинг који је имала у ранијем периоду. Непосредни узрок томе свакако је био споменути одлив теоретичара који су се склањали од наступајуће друштвене пошасти, али је посредно на науку саму утицао политички дискурс који је обојио и психолошке теорије.
Јачање снаге народа
Нацистичка влада је извршила директан утицај тако што је формирала Немачко психотерапеутско друштво, у циљу да поништи утицај ранијих мислилаца који су били Јевреји – нацисти су психотерапеутске школе називали „јеврејском професијом“. Упражњена радна места на факултетима почео је да упуњава један број психолога и психијатара који су се приклонили нацистичкој филозофији о вишој раси, а затим су кренули с проучавањем и тумачењем свега што је од стране те идеологије посматрано као девијантно.
Један од психолога чија су стручна разматрања подупрла антисемитску идеологију био је Ерих Јенш: он је измислио теорију о типологији личности која подржава поставку о „инфериорности јеврејске расе“. Према њему, „јеврејска личност“ је интелектуално крута и недовољно интегрисана: у студији из 1935. године Јенш је навео како се „Јевреји могу дефинисати као метафоре од крви и меса за хаос“, док је „расна моћ Аријеваца у њиховој целовитости“. То је Јеншу дало подлогу да дискредитује целу школу гешталиста, будући да су по његовој процени, сви спадали у „јеврејски тип личности“ – такозвани „анти-тип“.
Јеншова теорија о типовима и доказивање о нижој раси путем емпиријских истраживања била је чврста полуга у антисемитској платформи, дајући дозволу за истребљење Јевреја. Опортунизам једног броја научника дао им је могућност брзог напредовања у хијерархији, и високо их је котирао у могућности подршке од стране власти.
На челу Немачког психотерапијског друштва дошао је Матијас Геринг, рођак високог званичника Националсоцијалистичке немачке радничке партије Хермана Геринга, а затим је за штиво по коме раде психоаналитичари прогласио Хитлерову књигу „Моја борба“. Председник Немачког психолошког друштва Освалд Крох наводио је да су „…задаци психологије одабир, евалуација, контрола, усмеравање и брига за менталну хигијену здравих чланова нашег народа….она постаје дубоко укључена у неопходне задатке регулисања, јачања “снаге народа” и одржавања њене целовитости”.
Уопштено говорећи, раса, народ, заједница и генетика постали су главни појмови психолошких разматрања – томе су се повиновале многе психолошке дисциплине: социјална психологија, развојна психологија, педагошка психологија и психологија личности. У психолошким часописима могле су се наћи тврдње да је „..наше удружење психолога сагласно да поштује прописане услове бављења науком од стране Нацистичке партије“, или да је „објективна истина мање важна од културолошких подстицаја“. Рајх је, с друге стране, обезбеђивао новчане фондове за финансирање института и факултета. Иако је један број њих имао лукративне мотиве за подршку нациста, неки други су веровали у научност оваквих гледишта и сматрали да раде исправну ствар.
Хајнрих Јоханес Шулц, творац методе релаксације познате као аутогени тренинг, такође је био поборник неких нацистичких теорија, као што је однос према хомосексуалности. Његов есеј о стерилизацији мушкараца подстакао је ову врсту тортуре над људима, а истовремено побољшао његов положај у професији, па је убрзо постао управник Геринговог института у Берлину (за психолошка истраживања и психотерапију).
Шулц се у великој мери бавио и третманима хомосексуалаца, како би их „излечио“ и послао на фронт, уместо у концентрационе логоре. Након рата, 1952. године издао је студију случаја везану за његове радове, у којима је саопштио да су неки његови експерименти били нехумани, али је и даље заступао оно што је закључио на основу својих истраживања.
Lebensunwertes Leben
Генетика и правила наслеђивања били су примарни принцип око кога се оријентисана психијатрија у нацизму, управљена као оправдање за ликвидације или лишавање могућности репродукције. Психијатрија пренацистичке Немачке деловала је у два смера: лечењем оболелих и превентивно; у нацизму се тенденција за излечењем и реинтеграцијом болесника у друштво временом потпуно изгубила – развијана је искључиво (сасвим специфична) превенција, утемељена на социјал-дарвинизму.
Године 1933., неколико месеци након што је Хитлер постао канцелар, усвојен је Закон о превенцији генетски болесног потомства. Оболелима од наследних болести сматрани су шизофреничари, алкохоличари, преступници, затим сви који су „слабоумни“, слепи, глуви и остале особе са инвалидитетом, и током те године присилно је стерилисано преко 56 000 пацијената. Убрзо се са стерилизације прешло на убијање, између осталог и да се обезбеде места за рањенике из рата. Тада је Хитлеров лични лекар, Карл Брант, предводио „програм“ третирања менатално оболелних особа, који је у коначници резултирао њиховом ликвидацијом у гасним коморама, коришћењем смртоносне ињекције, или просто занемаривањем потреба пацијената и њиховим изгладњивањем.
Психијатар Алфред Хох, који је био главни заговорник концепта еугенике о области психијатрије, сковао је термин lebensunwerten Lebens („недостојни живљења“), који се између осталог односио и на душевне болеснике. Хох је сматрао да су они терет заједнице и да их због тога треба еутаназирати. Може се рећи да су становишта Хоха поставила плодно тло за оно што ће се касније десити – познато као Холокауст. Једна од тема којом су се психолози и психијатри Трећег рајха највише бавили је хомосексуалност: посматрали су је као патолошко стање, које је стечено, а не урођено, и које треба адекватно третирати, односно „лечити“. По њима се хомосексуалност „стиче“ онда кад мушкарац бива „заведен“ од стране другог мушкарца, хомосексуалца.
Један од заступника теорије о хомосексуалцима као озбиљној претњи немачком друштву био је психијатар Емил Крепелин, који је подржао еугенику као „решавања проблема“ хомосексуалности. И док је он пре И Светског рата био прогресивних становишта – на пример, данас се заслуге за дефинисање концепта ендогених психоза, као и објашњења органских узрока шизофреније (он ју је назвао „dementia praecox“) приписују управо Крепелину, временом је своја стручна мишљења усагласио с нацистичком идеологијом и десничарским ставовима.
Ипак, делатност психолога у Трећем рајху је излазила ван оквира активности које су биле дискриминишуће према групама које немају моћ, јер је бранша била потребна и на другим местима. Вермахт и Луфтвафе ангажовали су велики број психолога који су радили на одабиру за запошљавање, одређивању њихове „менталне подобности“ и на основу процене ставова. Док је почетком тридесетих година у јавним службама било запослено тек тридесетак стручњака ове професије, Вермахт је до 1940. тај број повећао на 450. Осим тога, стрес изазван учешћем у рату захтевао је ангажовање већег броја помагача. Овим послом ће се стручњаци доминантно бавити и након завршетка ИИ Светског рата.
Крај рата је многе носиоце идеје нацистичког режима одвео у лишавање слободе, па су и на тај начин третирани и научници, због почињених злочина против човечности. Међутим, психијатри су због учешћа у поступцима заснованим на еугеници били оштрије санкционисани – психолози су махом наставили да се баве својом професијом. Између осталог, потреба за психолозима указивала се због трауматских поремећаја војника и цивила као последице учествовања или изложености ратним дејствима.
Чак су и општи протоколи и правила бављења струком остала непромењена од оних који су постављени за време Трећег рајха. Неки од њих, као Ернст Рудин, касније су цитирани у оквиру своје струке без конекста у коме су та открића настала. С друге стране, Клаус Дорнер је један од психијатара ангажованих у нацизму који су много година касније тражили начине да се искупе и извине породицама жртава. Штавише, у мају 2012. године, Немачка медицинска асоцијација јавно се извинила за злочине које су за време нацизма учинили немачки лекари.
Апстрактност и вишезначност једне науке у развоју, каква је била психологија тридесетих година прошлог века, учинили су је погодним средством распростирања тадашње идеологије. Експлоатисане на много нивоа, психијатрија и психологија у нацизму су далеко више него у другим друштвеним системима злоупотребиле своју сврху и кршиле етичке кодексе, али такви примери, свакако најупечатљивије осветљавају могућности неетички искоришћених начела науке.