Психолог Метју Волкер сматра да светом влада епидемија усамљености, а да је један од главних узрока несаница
Текст: Анђела Мрђа
Поред гојазности, дијабетеса, пада имунолошког система, повећања ризика од саобраћајних несрећа, непродуктивности на послу, али и већег броја жртава медицинских грешака, научници су открили још једну негативну последицу недостатка сна – осећање усамљености.
У малој студији група истраживача пустила је испитаницима снимке особа које им се приближавају и затражила да траку зауставе у тренутку када им људи са видеа постану према њиховој процени, преблизу. Резултати истраживања су показали да су у неиспаваном стању испитаници притискали стоп на чак 60 одсто већој удаљености у односу на период када су били одморни. Додатно, снимци који су пратили активност мозга током експеримента открили су да је код уморних људи активност подручја мозга задуженог за перцепцију опасности била знатно већа него када су били одморни.
И поред чињенице да сан чини чак једну трећину људског живота која јасно указује на његов виталан значај за здравље, све више људи спавање доживљава као губљење времена и застарелу навику. Тако на пример Американци већ увелико спавају мање од седам сати дневно што је за отприлике два сата краће у односу на период од пре сто година. Јапанци су у том смислу још ”напреднији” с обзиром да чак 40 одсто тамошњег становништва спава краће од шест сати. Поподневне дремке за столовима ресторана брзе хране постале су у овој земљи скоро свакодневна, друштвено прихватљива појава.
Према речима Роберта Стикголда, директора Центра за спавање и сазнање при Медицинском факултету Универзитета Харвард, изгледа као да живимо усред светског огледа проучавања негативних последица недостатка сна. Он ће се, према мишљењу Стикголда, неминовно испољити у виду бројних негативних економских, здравствених и социјалних последица и постаће јасно да неспавање нема ниједну добру страну.
Са друге стране, један од главних аутора поменутог истраживања, професор психологије, Метју Волкер, сматра да светом влада епидемија усамљености чији је један од главних узрока несаница. Добар пример представља Велика Британија где преко 9 милиона људи себе сматра друштвено изолованим и хронично усамљеним.
Заједничку претпоставку о негативним ефектима на друштвени живот и осећање изолованости до сада је потврдило више испитивања.
У једном од њих од хиљаду људи затражено је да оцене фотографије различитих лица – неких наспаваних, а неких ненаспаваних, према томе колико дружељубиво делују. Свакако да су слике уморних људи изазвале негативније реакције, но поред тога, научници су уочили да су претходно весели и одморни људи гледајући слике ненаспаваних и сами постајали лошије расположени. Тако је уочено да је усамљеност, поред тога што отуђује, додатно и преносива. У том смислу оправдано је говорити о епидемији.
Након бројних истраживања остаје још отворено питање да ли је усамљеност та која утиче на поремећај сна или пак недостатак сна изазива ово осећање. Како наводи професор Метју, највероватније је у питању двосмеран процес. Због осећања несигурности и узнемирености која углавном прати друштвену изолованост, квалитет сна опада. Са друге стране, умор онемогућава здраву социјалну интеракцију и одржавање добрих друштвених односа што чини да се осећају још одбаченијим и усамљенијим. На тај начин, ствара се зачарани круг.
Ипак, научници упозоравају да неспавање није једини узрок усамљености и да је неопходно имати у виду и бројне друге факторе.