Традиција доношења новогодишњих одлука стара је око 4000 година, али психолози проналазе нова објашњења зашто их се људи углавном не придржавају
Текст: Анђела Мрђа
Средина је марта око 2000. године пре нове ере. У Вавилону увелико теку новогодишње припреме за предстојећи дванаестодневни верски фестивал, познат под називом Акиту. Тада ће Вавилонци свечано дочекати Нову годину, крунисати новог краља или потврдити лојалност старом, и најзад, саставити листе својих новогодишњих одлука и обећања које ће предати боговима. Већина Вавилонаца обећава да ће платити дугове и вратити предмете које су позајмили. Ако се тога пак не буду придржавали, богови ће им окренути леђа током целе године, што за њих значи патњу и одбаченост.
Слично се дешава и у Старом Риму кад 46. године пре нове ере Јулије Цезар одлучује да реформише календар и за први дан у години узима, нимало случајно, први јануар. Јануар добија назив по римском богу почетака и краја, Јанусу, који због своја два лица има моћ гледања у прошлост и будућност због чега му Стари Римљани поверавају своје новогодишње одлуке које се углавном тичу бољег понашања. И рани Хришћани су на први дан нове године размишљали о својим грешкама током претходне и смишљали како да их исправе и не понове. Они су своје циљеве углавном усмеравали ка стицању бољих особина и прављењу мањих грешака у будућности.
Као што видимо, традиција доношења новогодишњих одлука стара је више од 4000 година. Ипак, нешто се променило у међувремену. Одлуке које доносимо углавном се тичу нашег личног напретка од којег околина нема много користи. Поред тога, данас више немамо богове којима обећавамо да ћемо престати да пушимо, да ћемо тренирати више, дописивати се мање, хранити се здравије, и све оно што редовно обећавамо сами себи, а потом не испунимо. Можда је управо недостатак одговорности према неком вишем ауторитету разлог што од обећања која себи дајемо лакше одустајемо. Психолози су, међутим, ову тему истраживали дубље и дошли до веома занимљивих закључака.
Један од њих је и британски психолог Ричард Вајсмен, који је 2007. године истраживао колико људи заправо остаје доследно својим новогодишњим обећањима. Испоставило се да је од 3000 испитаника, свега 12 одсто остварило оно што је желело у тој години. Ово је Вајсмена навело да настави са истраживањем кључних разлика између истрајних (успешних) и мање истрајних. Од резултата до којих је дошао направио је листу корисних савета који би нам могли помоћи у 2018. години.
„Ослањање на снагу воље је једна од највећих грешака које правимо”, каже Ричард Вајсмен. Уместо да прекоревамо себе због слабог карактера, боље је да поставимо мање, али остварљивије циљеве који нас неће одмах обесхрабрити. Није добро ни мењати или уводити десет ствари истовремено, већ је корисније решавати једну по једну и свакој се понаособ посветити. Тако ћемо задржати јасан фокус и избећи чувену замку расплињавања.
Доказано је такође да се много бољи резултати постижу када своје циљеве најпре запишемо, а потом сваки напредак наставимо да бележимо у дневнику који је добро направити у ове сврхе. Записивањем и каснијим читањем свега што смо већ постигли пружа нам јасанију слику о сопственом напредовању и видљиве резултате труда који су кључни за мотивацију.
Вајсмен даље саветује да се уместо враћања на раније неуспехе усресредимо на нове одлуке и почетке. Присећање на неуспехе свесно или несвено обесхрабрује. С тога их треба избећи ако заиста желимо промену. Битно је и да у својим одлукама не пратимо тренд, већ да разлог зашто нешто мењамо или уводимо у свакодневни живот, потражимо у себи. Добро је такође рашчланити циљ на неколико мањих корака са задатим (написмено) роком када ћемо сваки од њих остварити, а потом отићи неком од чланова породице или блиским пријатељима и саопштити им своје планове. Они нам могу служити као надзор, али и подршка. Вајсмен такође упозорава да је повремено враћање старим навикама сасвим нормалан, чак нераздвојив део процеса усвајања нових облика понашања.
На пример, одлучили сте да смршате у наредној години. Док размишља о дијети, већина људи чита чланке о нестварном мршављењу за свега неколико дана и ужива у маштању о свом здравом и затегнутом телу. Ово је најчешћи приступ новогодишњим одлукама који углавном завршава брзим одустајањем уз осећај разочарања и неретко губитка вере у себе. Психолози ипак кажу да за несупехе није крив наш слаб карактер, већ неинформисаност и погрешан приступ циљевима. Уместо да потпуно избацимо из исхране слаткише и тесто које смо до тада јели свакодневно, боље је да ову одлуку рашчланимо на више мањих делова, тако што ћемо слаткише, на пример, јести три пута недељно у мери коју сами себи пропишемо и запишемо у дневнику својих одлука.
Тестенину можемо јести једном недељно, а хлеб свести на две кришке дневно уз избегавање у вечерњим часовима. Уместо грицкалица или калоричне вечере, можемо спремити хумус и свежу шаргарепу и тако своју лошу навику претворити у здраву. Битно је да сваки, и најмањи помак бележимо и да се не обесхрабрујемо ако неко вече наручимо пицу и одступимо од плана, на пример. Да би нешто прешло у навику, потребан је одређени број понављања који у почетку захтева већи ментални напор. На том путу важнија од повремених неуспеха је свест о томе да наш циљ није нимало лак како нам се чинио тог 31. децембра док смо, једући новогодишњу торту, маштали о виткости.
О значају претходног суочавања у мислима са свим могућим препрекама на путу усвајања бољих навика говори психолошкиња Габријел Отинген, изумитељка WOOP (W-wish, O-outcome, O-obstacle, P-plan) (жеља, исход, препрека, план) приступа. Отинген каже да бисмо читав процес постизања циља најпре требало да прођемо у мислима. Ово је веома важно да бисмо освестили све добробити, али и могуће проблеме на путу постизања циља. При доношењу нових одлука најбитније је бити реалан. Дакле, ако сте пили сваки дан у недељи, немојте започињати први јануар са одлуком да више нећете лизнути алкохол. Али ако решите да ову навику практикујете три пута недељно па на то смањите још и количине уноса, тад знате да сте поставили стваран циљ (W-wish, жеља).
Препустите се неколико минута замишљању шта би све било другачије када бисте остварили своју жељу. Отинген каже да је добро ићи у детаље и освестити сваку предност своје новогодишње промене ( О-оutcome, исход). Кад смо створили јасну слику због чега би све било добро да се држимо своје нове одлуке, прелази се на главни и најтежи део. Психолози још сматрају да је ово управо фаза коју сви превиђају, због чега највећи број жеља и остаје неостварен. Реч је о суочавању са свим могућим препрекама на путу постизања циља (O-obstracle, препрека).
Колико је важно у мислима проћи кроз све добробити и лепоте остварења циља, толико је, ако не и више, важно бити свестан да до успеха неће бити нимало лако доћи и да ће нас сустизати бројна искушења, падови, губитак воље и вере у себе, малодушност, враћање на старе навике итд. Битно је све ове ситуације предвидети како бисмо их дочекали спремни. Кад их предвидимо, у глави треба наћи решење за сваки од потенцијалних проблема (P- plan, план). Узгред, промене треба доносити онда када се осећамо спремно, а не само зато што је Нова година. Мада, има нешто у тој традицији, старој 4000 година.