Нова БИБЛИОТЕКА доноси причу о утицају невероватних збивања, кроз одломак из књиге Црни лабуд, Насима Николаса Талеба
Текст: Насим Николас Талеб (Црни лабуд, одломак из поглавља Хиљаду и jедан дан, или како не бити тупаџиjа, Хеликс, 2010)
Замислите ћурку коjу сваки дан хране. Сваки нови оброк учвршћуjе уверење ове птице у опште правило живота: сваки дан хране jе приjатељски настроjени припадници људске расе коjи „воде рачуна о њеноj добробити“, како би то формулисали политичари. Jедне среде поподне, уочи Дана захвалности, ћурка ће доживети нешто неочекивано, што ће изазвати ревизиjу дотадашњих уверења.
У остатку овог поглавља у главним цртама приказаћу изворну форму проблема Црног лабуда: како на основу знања о прошлости сазнати будућност; или, уопштениjе, како на основу (коначног) познатог спознати особине (бесконачног) непознатог?
Размислите опет о примеру ћурке. Шта она из догађаjа од jуче може да научи о ономе што jе чека сутра? Можда много, али посве сигурно мало мање него што мисли да може, а то „мало мање“ чини огромну разлику.
Проблем ћурке може се уопштено пренети на сваку ситуациjу где рука коjа вас храни може бити и рука коjа вам заврће шиjу. Узмимо пример растуће интеграциjе немачких Jевреjа тридесетих година прошлога века – или моj опис из поглавља 1, становника Либана коjи су због наизглед узаjамног приjатељства и толеранциjе били уљуљкани у лажни осећаj сигурности.
Отиђимо корак даље и размотримо наjпроблематичниjи аспект индукциjе: учење из прошлости. Узмите у обзир да jе корист од искуства ћурке била пре негативна него никаква. Она jе учила на темељу посматрања, као што нам то свима саветуjу (забога, па веруjе се да jе то научна метода). Њено поверење jе са сваким оброком расло и осећала се све сигурниjе, без обзира на то што jе клање било све ближе. Осећање сигурности jе достигло врхунац када jе ризик био наjвећи!
Али, оваj проблем jе општиjи. Он проблематизуjе природу емпириjског знања као таквог. Нешто jе функционисало у прошлости, све док – па, неочекивано не престане да функционише и док се не испостави да jе оно што смо научили из прошлости у наjбољем случаjу ирелевантно или нетачно, а у горем случаjу опасна заблуда.
Ћурка пре и после Дана захвалности. Историjа од хиљаду дана не казуjе ништа о ономе што ће уследити. Таква наивна проjекциjа будућности на основу прошлости универзално jе применљива.
Графикон на слици 1 прототип jе проблема индукциjе какве срећемо у реалном животу. Посматрате хипотетичку променљиву током хиљаду дана. Може бити у питању било шта (уз пар благих измена): продаjа књига, крвни притисак, криминал, ваши приходи, одређена акциjа, камата на кредит или недељна посећеност одређене грчке православне цркве. Посматраjући ту променљиву, ви искључиво на основу података из прошлости извлачите закључке о особинама обрасца и правите проjекциjе за наредних хиљаду или чак пет хиљада дана. А хиљаду и првог дана – бум! Дешава се велика промена, потпуно неочекивана на основу прошлих догађаjа.
Сетите се колико jе изненађење био Први светски рат. Свет jе после Наполеонових ратова проживљавао период мира коjи би сваког посматрача навео да поверуjе како jе са жестоким и разорним сукобима готово. Али, изненађење! Испоставило се да се десио наjмасовниjи убилачки сукоб у дотадашњоj историjи човечанства.
Обратите пажњу на то да након догађаjа почнете да предвиђате могућности дешавања нових ванредних догађаjа исте врсте, односно бавите се тим процесом коjи вас jе изненадио, али само њиме. После краха берзе 1987. пола америчких мешетара се сваког октобра припремало за нови слом – не узимаjући у обзир да на први ништа ниjе указивало.
Бринемо прекасно – ex post. Погрешно тумачење наивне опсервациjе прошлости као нечега дефинитивног и репрезентативног за будућност, jедини jе и искључиви разлог наше неспособности да схватимо Црног лабуда.
Неком дилетанту коjи обожава цитате – то jест, jедном од оних писаца и учењака коjи пуне своjе текстове изрекама мрвих ауторитета – пало би на памет да jе Хобс рекао како из сличне предисториjе произлазе и сличне последице. Али, они коjи веруjу у универзалну вредност искустава из прошлости требало би да размотре оваj бисер мудрости коjи jе наводно изрекао капетан jедног чувеног брода:
Али у своме радном веку нисам доживео ниjедну несрећу… коjа би уопште била вредна помена. За све ове године на мору, видео сам само jедан брод у опасности. Никада нисам видео бродолом, нити сам га доживео, нити икада био у ситуациjи коjа би претила било каквим катастрофалним исходом.
Е. Џ. Смит, капетан Титаника, 1907.
Брод капетана Смита потонуо jе 1912. и то jе постао наjпознатиjи бродолом у историjи. *
* Изjаве попут наречене изjаве капетана Смита тако су честе да чак нису ни смешне. Септембра 2006. фонд Амарант, иронично назван по цвету коjи „никада не умире“, морао jе да „затвори радњу“ након што jе за неколико дана изгубио близу седам милиjарди долара, што jе наjимпресивниjи губитак у историjи берзанског пословања (jош jедна ирониjа: jа сам делио канцелариjу са тим мешетарима). Пар дана пре тог догађаjа, компаниjа jе обзнанила да инвеститори немаjу разлога за бригу, пошто компаниjа има дванаест менаџера ризика – људи коjи на основу модела из прошлости процењуjу вероватноћу ризика и мере коjе треба предузети. Све да су имали и стотину дванаест менаџера ризика, не би било значаjне разлике – свакако би упрскали ствар. Очигледно jе да из прошлости не можете израдити више информациjа него што вам их она већ даjе; ако купите сто примерака листа The NewYork Times, нисам баш сигуран како ће вам то помоћи да увећате знање о будућности. Ми, напросто, не знамо колико информациjа прошлост садржи.
Обучени да буду досадни
Замислите сличну ситуациjу: директора банке коjа током дугог периода постоjано прави профит, а онда одједном изгуби све када jоj у jедноj jединоj ситуациjи срећа окрене леђа. По традициjи, банкари кредитне феле су крушколики, глатко обриjани и одевени на наjконвенционалниjи и наjдосадниjи могући начин: тамно одела, беле кошуље и црвене кравате.
Заиста, банке за кредитно пословање упошљаваjу досадне људе и обучаваjу их да буду jош досадниjи. Али, то jе само представа за публику. Конзервативним изгледом они остављаjу утисак да њихови послови крахираjу само у ретким, изузетно ретким приликама. У ствари, нема начина да се процени успешност њиховог кредитног пословања, било да jе посматрате jедан дан, недељу, месец дана или… чак цео век!
У лето 1982. велике америчке банке изгубиле су скоро све што су до тада зарадиле (кумулативно), скоро све што су икада стекле током целе историjе америчког банкарства – све. Све те банке давале су заjмове jужноамеричким и централноамеричким земљама коjе су престале да извршаваjу уговорне обавезе истовремено – због „ванредних околности“. Дакле, било jе потребно само jедно лето да се схвати како jе то представа за тупаџиjе и да сва зарада тих банака долази из врло ризичне игре.
А за све то време, банкари су све, а посебно себе, уверавали да су „конзервативни“. Нису они конзервативни него изврсно обучени да се самозавараваjу, гураjући могућност великог, погубног губитка под тепих. Та изопачена ситуациjа се чак поновила децениjу касниjе, када су велике банке, „обазриве по питању ризика“, поново упале у финансиjски шкрипац, а многе готово банкротирале.
То се десило након краха балона некретнина деведесетих, када jе за спас сада већ покоjне индустриjе кредитно-заjмовних асоциjациjа тражено да се од новца пореских обвезника обезбеди више од пола билиона долара. Федералне резерве су их заштитиле на наш рачун: када „конзервативни“ банкари праве профит, они су на добитку; када губе, ми плаћамо цех.
По окончању студиjа на Вортону, прво сам почео да радим за Банкерс Труст (сада такође покоjни). Тамошња канцелариjа директора jе, рапидно заборављаjући причу из 1982, редовно обjављивала кварталне резултате, обjашњаваjући у тим обjавама како су паметни, профитабилни, конзервативни (и добро изгледаjу). Било jе очигледно да jе њихов профит само готовина позаjмљена од судбине уз насумичне рокове отплате.
Немам ништа против ризиковања, али наjлепше вас молим, не називаjте се конзервативцима и не постављаjте се jош и надмоћно према онима чиjе пословање ниjе тако подложно Црним лабудовима.
Jош jедан недавни пример (из 1998. године) jесте експресни банкрот финансиjске инвестиционе компаниjе (хеџ фонда) Long-Term Capital Management (LTCM), коjа се служила методама и проценом ризика двоjице „економиста нобеловаца“, што су у jавности словили за гениjалце. Они су, у ствари, користили математичке фолираже у стилу звонасте криве успеваjући да убеде и себе саме да jе то велика наука. Уз то им jе пошло за руком да од целог финансиjског естаблишмента направе тупаџиjе. Губитак LTCM-а, jедан од наjвећих те врсте у историjи, одиграо се малтене за трен ока, без икаквих знакова упозорења (много више о томе у поглављу 17).*
Црни лабуд jе условљен знањем
С тачке гледишта ћурке, то што хиљаду и први дан неће бити нахрањена представља Црног лабуда. За месара то ниjе Црни лабуд, jер ниjе неочекивано Значи, можете видети да jе Црни лабуд проблем за незналице. Другим речима, зависи од очекивања. Увиђате да Црног лабуда можете елиминисати или научним путем (ако сте кадри) или умом увек отвореним за све. Наравно можете се и, попут људи из ЛТЦМ-а, послужити науком да бисте створили Црне лабудове, увераваjући људе да се Црни лабуд неће десити – то се дешава када наука од нормалних грађана прави тупаџиjе.
Насим Николас Талеб
Црни лабуд
Превод: Ана Имшировић-Ђорђевић и Ана Jешић
Хеликс, 2010
У књизи Црни лабуд, Насим Николас Талеб се бави истраживањем вероватноће, утицаjа среће, несигурности, људске грешке, ризика, неизвесности и доношења одлука у свету коjи не разумемо. “Црним лабудом” Талеб назива мало вероватан догађаj са три основне карактеристике: непредвидљив jе, има огроман утицаj и накнадним увидом (пошто се одигра) долазимо до обjашњења коjим се испоставља да ниjе тако насумичан и да jе предвидљивиjи него што се мислило. Задивљуjући успех Googla jе “црни лабуд”, као и терористички напад 9/11. По Насиму Талебу, црни лабуди се криjу иза готово свега на чему почива наша цивилизациjа и свет, почев од успона религиjа до дешавања у нашим приватним животима. Талеб, коjи jе на берзи зарадио огромно богатство управо захваљуjући препознавању “црних лабуда”, неочекивано jе заводљив приповедач, те на духовит и убедљив начин комбинуjе занимљиве приче из историjе и личних живота са чињеницама, у овоj књизи коjа ће променити начин на коjи посматрате свет.
Насим Николас Талеб jе амерички аутор и научник либанског порекла. Докторирао jе менаџмент у науци на Париском универзитету 1998. године. Био jе менаџер хеџ-фондова и берзански трговац коjи се обогатио финансиjским спекулациjама специjализуjући се за налажење малих промена коjе су водиле до огромних добитака. Тренутно је професор управљања ризиком на Политехничкоj школи Њуjоршког универзитета, а од септембра 2014. године jе главни коуредник научног часописа Risk and Decision Analysis, као и научни саветник Међународног монетарног фонда. Написао jе више књига, а његова књига Варљива случаjност из 2001. (ускоро у издању Хеликса), бестселер jе обjављен на двадесет jезика.
