Било да је вода тема којом се бавимо професионално или је она наша дубока инспирација, једно од основних људских права је право на воду. Један од најважнијих циљева одрживог развоја је кристално јасан: до 2030. године сваки житељ планете мора да има приступ квалитетној, здравствено исправној води за пиће. Нико не сме да буде заборављен, ни припадници маргинализованих група (бескућници, житељи нехигијенских насеља, избеглице…), ни становници планинских села и других предела удаљених од уобичајеног поимања урбаног и руралног становања.
Овогодишњи Светски дан воде посвећен је теми вредновање воде. Кроз тему стижемо до чињенице да је њена вредност много већа од њене цене – вода има огромну и сложену вредност за наше породице, исхрану, културу, здравство, образовање, привреду и целовитост нашег природног окружења. Ако превидимо било коју од ових вредности, ризикујемо да лоше управљамо овим незаменљивим ресурсом. Без свеобухватног разумевања праве, вишедимензионалне вредности воде, нећемо моћи да заштитимо овај угрожени ресурс у корист свих нас.
ВОДЕ У СРБИЈИ
Предраг Богдановић, председник Удружења за технологију воде и санитарно инжењерство, научно-стручнe асоцијацијe која окупља различите профиле стручњака, институција и предузећа активних у области снабдевања водом, одвођења и пречишћавања отпадних вода и заштите животне средине у Србији, осврнуо се на ситуацију у нашој земљи и позицију струке када је реч о водама: „Нажалост, данас немамо довољно стручњака у сектору вода, а пре свега мислим на област снабдевања водом за пиће и прикупљања и пречишћавања отпадних вода. Према подацима за ЈКП водовода и канализације у 2019. години, укупан број грађевинских инжењера хидротехничког смера, носилаца послова у области вода, је 226 (7% мање него претходних година). Дугогодишње смањени обим инвестиција у ову област утицао је да млађи кадар није имао прилике да стиче практична знања и испече ,,водоводски занат.“
Према Стратегији управљања водама на територији Републике Србије до 2034. године, коју је израдила Републичка Дирекција за воде – МПШВ, за планиране приоритетне активности у овој области извршена је и процена потребних инжењерских капацитета, објашњава Богдановић. За период од следећих 10 година потребно је у планерско-пројектантском и извођачком делу укупно 2.500 инжењера, а од тог броја 35% инжењера хидро-струке, а 65% грађевинскиx и машинскиx инжењера, електроинжењера, технолога и других стручњака.
Глас струке се углавном чује, каже Богдановић, али се понекад поступа у складу са циљевима које диктира инвеститор или неки други интерес. Нису појединачни случајеви највећи проблем, али кад то пређе у праксу, скуп таквих случајева доводи у питање општи јавни интерес. Како истиче, неопходно је имати у виду да се инвестиције и објекти за област вода морају планирати за дужи временски период од минимум 50 година, а капитални објекти и за више од 100 година, водећи рачуна о утицају климатских промена, као и о другим савременим утицајима на животну средину.
130 ГОДИНА БЕОГРАДСКОГ ВОДОВОДА
На питање какво је стање вода у Београду и да ли је бојазан грађана да ћемо остати без квалитетне воде основана, Богдановић истиче: „Претпостављам да ће на нашем подручју промене бити нешто умереније у односу на неке друге делове у свету, али ипак ће директно утицати на снабдевање водом за пиће, што смо већ искусили претходних година. Сезонске и просторне климатске разлике се увећавају и нису предвидљиви интензитети, могућа трајања (падавине, температура, испаравање), а то директно утиче на обнављање подземних вода и режим отицања у водотоцима. Циљ је повећати поузданост предвиђања будућих услова који су релевантни за снабдевање водом, тако да дугорочне оперативне, развојно-инвестиционе одлуке то морају да узму у обзир.“
Друштвено-политичка заједница мора се стално подсећати на те чињенице у циљу заштите, одрживог и дугорочног управљања водним ресурсима, и преузети свој део одговорности, истиче Богдановић. „Што се тиче стања вода, односно снабдевања водом Београда, може се рећи да се Водовод углавном развијао у складу са развојем града. Модерни Београдски водовод идуће године слави 130 година постојања. Најинтензивнији период развоја водовода је од 1965. до 1988. године, када је изграђен највећи број рени бунара за експлоатацију подземних вода и изграђена фабрика воде ,,Макиш I” за експлоатацију савске воде. Због дугорочне сигурности снабдевања града водом, планирана је експлоатација подземне и речне воде у сразмери 60:40%. У периоду економске стагнације од 1988. до 2000. године изграђено је постројење ,,Језеро” као допуна ,,Макишу I”. Са изграђеним постројењем ,,Макиш II”, добили смо сигурност и стратешку резерву у снабдевању водом, али треба имати у виду да је време за реконструкцију претходно изграђених постројења ,,Макиш I” и ,,Језеро”. Планским документима предвиђена је реконструкција ових постројења, као и перманентна ревитализација минимално четири рени бунара годишње.”
Коришћење подземних вода у снабдевању Београда водом има значајну предност у односу на коришћење прерађене савске воде. Квалитет подземне воде је стабилнији, а за прераду се користе једноставније и економичније технологије. Како истиче Богдановић, речна вода је и иначе сезонски променљивог квалитета, а климатске промене додатно имају све већи утицај на њих. Увек постоје и ризици узводног загађења. Потребне су компликованије технологије, рад и експлоатационо одржавање је скупље, а треба истрајати на односу 60:40 % у корист експлоатације подземне воде, чиме бисмо смањили ризике за безбедно снабдевање града водом за пиће у редовним и у ванредним условима.
ПРИСТУП ВОДИ ЗА СВЕ
Право на воду је мрежа која окупља организације и појединце уједињене у борби за приступ води, са уверењем да сваки човек мора имати приступ довољној количини квалитетне воде како би задовољио своје животне потребе.
Жаклина Живковић, активисткиња иницијативе Право на воду, објашњава њихову мисију: „Када кажемо право на воду, за нас то значи да сваки становник Србије има приступ чистој пијаћој води на непрофитној основи, да постоји уређен систем прикупљања и пречишћавања отпадних вода, да су наши извори, реке и језера очувани. У том смислу, право на воду је нешто чему тежимо и зашта се боримо, далеко смо од тога да је оно у Србији загарантовано. Може се чак рећи да нам се то право све више ускраћује. Свест о проблему постоји, сведоци смо нарастајућег еколошког активизма широм Србије. За мене, право на воду значи да моји другови у Зрењанину имају пијаћу воду, да пријатељи који живе у селима Старе планине наставе да живе поред својих река. И оно што је заправо најважније, да се кроз настојања да обезбедимо право на воду повежемо и изборимо бољи свет за генерације које долазе.“
Говорећи о односу грађана Београда према овој теми, Жаклина наводи: „Београђани имају свест о значају воде. За некога та свест проистиче из реалног проблема као што је недоступност чисте воде у неформалним насељима, или недостатак канализације попут домаћинстава на левој обали Дунава, а све је више људи који схватају вредност очуваних заједничких добара и ван својих личних потреба. Сада је изазов предложити одржива решења која су добра и за људе и за природу.“
Видео: Милош Томић у сарадњи са тимом пројекта TeRRIFFICA