Ново истраживање показало је да је сибирски једнорог опстао далеко дуже него што се доскорa веровало и да је био савременик хомосапиjенса
Илустрација: Wikimedia
Текст: Ђорђе Петровић
Научници су дуго мислили да је Elasmotherium sibiricum, уобичајено називан „сибирски једнорог“, нестао пре око 100.000 или 200.000 година. Али, недавно објављена студија у научном часопису Nature Ecology & Evolution открива да је ова врста била жива све до пре барем 39.000 година, што значи да је била савременик како хомосапијенса тако и неандерталаца.
Сибирски једнорог био је само једна од 250 врста носорога које су постојале у далекој прошлости. Ова древна животиња, иако је тежила око 3,5 тоне, била је изузетан тркач и јурцала је степама и травнатим пространствима данашње Русије, Украјине и Казахстана, али и Кине и Монголије. Била је покривена густим крзном, а најпознатија је, ипак, по томе што је на глави имала огроман рог, који је могао да достигне дужину и до једног метра. Могуће је да је управо Elasmotherium sibiricum послужио као инспирација људској машти да измисли чувено митско биће – коња једнорога.
Истраживачи из Уједињеног Краљевства, Русије и Холандије користили су методу радиоактивног угљеника да би датирали кости 25 примерка ове врсте носорога, не би ли тиме утврдили колико су кости старе. Међутим, само 23 узорка костију су и даље садржала довољно колагена да би могла бити анализирана уз помоћ поменуте методе датирања, која одређује старост неког примерка ослањајући се на количину угљеника C-14 коју он садржи. Угљеник C-14 је радиоактивни изотоп који се природно формира у зеленим биљкама и у животињама које су биљоједи. Након што један од ових организама угине, угљеник C-14 – који је организам садржао – почиње да се распада стабилном стопом. Проучавањем овог изотопа у костима и уочавањем колико је угљеника C-14 остало, научници могу да процене пре колико времена је овај организам и даље био жив.
„Све ове кости са великом сигурношћу су потврдиле да је ова врста опстала све до пре барем 39.000 година, а можда чак и до пре 35.000 година“, наводи Адријан Листер, истраживач из Музеја природне историје из Лондона и коаутор ове студије. То значи да је Elasmotherium sibiricum, као што је наведено, живео у исто време и на истом простору као и људи који су ову животињу врло вероватно ловили због меса и крзна, али научници сматрају да нису људи ти који су највише допринели његовом нестанку, већ промена климатских прилика.
Наиме, на основу проучавања остатака зуба сибирског носорога, ови научници су утврдили да се хранио искључиво тако што је пасао суву, жилаву траву. Али када су климатски услови почели да се мењају и да некада травнате површине полако прекривају снег и лед – што је кулминирало са последњим глацијалним максимумом, када је ледени покривач пре 26.500 година покрио невероватна пространства Евроазије – станиште сибирског једнорога почело је да се мења и све мање је било хране. Када свему наведеном додамо искључивост у начину исхране и природно низак број популације ове врсте, није тешко закључити да је изумирање сибирског једнорога било неминовно. Друге врсте носорога – које нису биле тако пробирљиве кад је исхрана у питању – попут вуненог носорога, успеле су да опстану још 20.000 година.
Истраживачи су такође из костију сибирског једнорога изоловали ДНК и анализирали га, утврдивши притом да се Elastrotherium sibiricum одвојио од предака данашњих носорога пре око 43 милиона година. „То чини сибирског једнорога и белог афричког носорога много даљим сродницима него што су то људи и мајмуни“, каже Кјерен Мичел, коаутор студије и истраживач са Универзитета у Аделајду.
Али колико год били далеки, сибирски једнорози су ипак рођаци данашњих носорога и њихов начин живота, исхрана, па и разлог нестанка сигурно могу у извесној мери помоћи научницима да сачувају и спасу већ увелико смањен број носорога широм света. Од некадашњих 250 врста носорога до данас је опстало само пет, а две се сматрају веома угроженим.