Како остајемо без обрадивог земљишта и да ли зелена револуција има и своју дистопијску страну?
Текст: Борис Клобучар
На периферији града је саграђена нова зграда. Једна по једна, као да ничу из земље. Градови се брзо шире и заузимају све више простора. Све је више људи у тим градовима, а људи ће увек морати да једу.
Оно чега нема су обрадиве површине. Како ће човечанство узгајати храну у следећи 10, 20, 50 година?
Пољопривреда је у модерном добу проблем који се решава на глобалном нивоу. Велики плус слободног тржишта, када је у питању пољопривреда, јесте што до неког нивоа умањује проблем индивидуалних потреба држава за огромним обрадивим површинама. Велике компаније се сада такмиче у количини обрадиве површине на којој се узгаја храна и извози у скоро све државе света.
Ово никако не значи да хране има довољно. Напротив, глад је један од горућих проблема на нашој планети, иако је проблем земљишта као непокретног ресурса слободним тржиштем избегнут на националном нивоу. Где је онда проблем?
Проблем је у количини овог ресурса, који немилице црпимо.
Такозвана зелена револуција, која је била у пуном замаху између 1950. и 1970. године, пропагирала је што веће искоришћавање обрадиве земље, употребу ђубрива, пестицида, наводњавања и семена које даје велике количине хране. Фосилна горива привидно су надоместила проблем недостатка земљишта и производња је расла.
Почетком 21. века, ограничења револуције постала су очигледна. Индустријска пољопривреда је, услед интензивне и неприкладне обраде, велике количине земљишта оставила неупотребљивим. Потрошене су огромне залихе горива, што кроз фабрике за производњу ђубрива и пестицида, што кроз машинерију, што свакако није имало позитиван утицај на глобално загревање. Управо из ових разлога, али и због исцрпљивања фосилних горива, решење се тражи у биогоривима, што само повећава пољопривредне захтеве човечанства.
С друге стране, људи на планети никада није било више, па потребе за храном такође никада нису биле веће. Повећања потреба за простором утиче на екосистем, а интензивна обрада земљишта оставља оштећења. Према истраживањима организације World Wildlife Foundation, годишње се посече више од 12 милиона хектара шума. Тиме се не смањује само количина кисеоника коју шуме призводе, већ и разноврсност биљног и животињског света.
Ево неколико бројки. Према подацима Организације за храну и пољопривреду при Уједињеним Нацијама, нашу планету тренутно чини око 33 одсто земљишта предвиђеног за пољопривреду, од чега је трећина плодног земљишта, односно ораница. Градови заузимају око 1 до 2 одсто земљине површине, са тенденцијом пораста, па према прорачунима, до 2050. године ова бројка може бити и до 4 одсто.
Градови се шире, и обрадиве површине се троше на простор за живот. У периоду измећу 1960. године, када је зелена револуција била у јеку, и 2007. године, количина обрађене земље порасла је за 11 одсто, односно за 150 милиона хектара. Уколико се настави овакав раст, односно овакво повећање потреба човечанства, до 2050. године би могло да нам треба још 800 милиона хектара. То је површина нешто већа од површине Аустралије.
Земља поседује око 1.4 милијарди хектара ораница. То значи да свака особа на планети има на располагању свега 2000 квадратних метара обрадиве површине. То је трећина фудбалског игралишта.
Према проценама развојног програма Уједнињених нација, уколико људи наставе да експлоатишу земљиште и секу шуме овим темпом, планета ће већ 2020. године стићи до границе еколошке самоодрживости.