Како киша и море испуњавају ваздух мирисом ако сама вода нема мирис
Текст: Јована Николић
Мирис мора би многи вероватно повезали са сланом водом, али заправо су одговорни његови становници. Мада овај мирис одавно спада међу омиљене, па чак постоји знатан број парфема који својим описима треба да привуку љубитеље мора, тек 2007. године је спроведено истраживање у коме је детаљније испитано одакле овај специфични мирис потиче. Истраживачи са Универзитета Источне Англије су узимали узорке блата дуж британске обале и изоловали су бактерије чије су гене поредили са генима других бактерија.
Одраније је било познато да се на местима где планктон, морске траве и алге умиру ослобађа гас диметил сулфид, а управо он се налази међу једињењима заслужним за мирис мора. Одређене бактерије се хране биљкама које умиру и тако продукте њиховог распадња претварају у диметил сулфид. Тим са овог универзитета је идентификовао гене бактерија који су укључени у овај процес, а након тога су их пренели бактеријама које у њему не учествују, попут ешерихије коли, што је и њима омогућило да произведу исти гас.
Ген за „производњу“ диметил сулфида бактерије су пренеле и на један тип гљива који се користи за прављење соја соса, јапанског пића саке и тофу сира. По мирису диметил сулфида птице проналазе храну. Наиме, он настаје када се бактерије хране фитoпланктонима па је овај мирис сигуран знак да је одређено подручје богато планктоном, па да на њему има и доста рибе. Поред овог гаса, шездесетих и седамдесетих година изолована су још нека једињења одговорна за оно што називамо мирисом плаже. Многа од њих се налазе у јајним ћелијама морских алги и имају улогу феромона.
Још један мирис који повезујемо са водом, а не потиче од ње јесте и мирис кише који су први пут анализирали аустралијски истраживачи Џој Беар и Ричард Томас 1964. године. Они су у свом раду објављеном у часопису Nature овом мирису чак дали и званичан назив – петрихор од грчких речи које означавају камен и течност која протиче кроз вене богова.
Међутим, и пре овог рада мала фабрика парфема из Индије успешно је изоловала овај мирис из уља сандаловог дрвета и назвала га matti ka attar, или земљани парфем. Са друге стране, истраживачи из Аустралије су утврдили да се у стенама и земљишту током сувих и топлих дана сакупља жућкасто уље које потиче од биљака и које се захваљујући влази испушта у ваздух.
Поред ових биљних уља, за мирис кише заслужно је и органско једињење геозимин које проозводе бактерије Streptomyces од којих се праве антибиотици па отуда потиче и назив једног лека – стрептомицин. Ове бактерије на влази стварају споре, а у овом процесу луче геозимин, а капи кише помажу да споре доспеју до ваздуха.
Истаживачи са Масачусетског технолошког института су 2015. години, користећи веома брзе камере, посматрали како се мирис креће кроз ваздух. Они су снимали како кишне капи додирују 28 различитих површина, међу којима је било и више од десет врста земљишта. Приметили су да се унутар капи након удара у површину формирају мехурићи који се подижу до површине, а затим се распршују и ослобађају аеросоли које заједно са микроорганизмима из земљишта доносе мирис кише. Такође су утврдили да слабе и умерене кише производе више аеросоли него пљускови.
За време пљускова, а нарочито оних са грмљавином, на мирис ваздуха утиче и озон. Електрично пражњење може да раздвоји молекуле кисеоника и азота у атмосфери који се затим комбинују стварајући азот-моноксид. Ово једињење реагујући са другим хемикалијама ствара озон, гас оштрог мириса који подсећа на хлор.