Potencijalne ljudske kolonije su Mesec, Mars, bliži veliki asteroidi i naravno svemirske stanice
Tekst: Boris Klobučar
Hiljadama godina čovečanstvo nastavlja tako što se prilagođava uslovima koje okolina nameće.Tokom vremena ljudi su naučili da prilagode sredinu svojim potrebama: da žive u simbiozi sa ostalim vrstama i obezbede sve resurse neophodne za opstanak. Kako se ekosistem menja tako se menjaju i naše potrebe. Približava se trenutak kada će sredina koju danas dobro poznajemo i u kojoj živimo postati tesna za sve nas. Trenutak kada ćemo morati da napustimo planetu, i da se prilagođavamo potpuno novim uslovima. Naučnici ovo vrlo dobro znaju i uveliko rade na potrebnim rešenjima.
Broj ljudi na Zemlji neprekidno raste. Poslednjih nekoliko desetina godina napretkom pre svega medicine i poljoprivrede taj priraštaj je ubrzan tako da je, recimo, prethodne godine populacija povećana za skoro 74 miliona. Danas Zemlja broji preko sedam milijardi stanovnika, a naučnici su proračunali da bi do 2100. godine mogli da dostignemo i 10,1 milijardu ljudi. Uzimajući u obzir različite faktore, procenjuje se da je kapacitet naše planete između četiri i deset milijardi. Tako, na primer, naučnici u svetski priznatim ekološkim organizacijama poput World Wide Fond for Nature i Global Footprint Network, mereći čovekove potrebe u ekosistemu kažu da je Zemlja prenaseljena još od 2006. godine. Povećanje nivoa ugljen-dioksida u atmosferi, globalno zagrevanje i trošenje neobnovljivih prirodnih resursa diriguju potrebu za rešavanjem ovog problema.
PRILAGOĐAVANJE STANIŠTA
Ono što se odmah nameće kao rešenje jeste naseljavanje van planete Zemlje. Potencijalne ljudske kolonije su najbliži Mesec, Mars, neki veliki asteroidi i, naravno, svemirske stanice. Potrebno je prilagoditi surove uslove svemira kako bi naša vrsta opstala i imala sve potrebne resurse za život – kiseonik, vodu za piće i hranu. Oni su nam neophodni, a dobra vest je da ih sve možemo naći na jednom mestu – u bašti. Potrebno je 50 m2 zelene površine da bi se obezbedilo dovoljno kiseonika za jednog čoveka. Istovremeno, biljke su izvor hrane, a mogu se koristiti i kao prirodni filteri vode. Stoga veliki broj stručnjaka radi na simulaciji svemirskih farmi gde se u posebnim uslovima uzgajaju različite jedinke.
Jedan od problema svemirske poljoprivrede je nedostatak zemljišta pogodnog za obrađivanje. Sve hranljive materije potrebne biljkama moramo sami dodavati u tlo, što je veoma teško ostvarivo, na primer, na površini Meseca. Rešenje kom NASA i drugi istraživački centri pribegavaju je hidroponija. Biljke se umesto u zemljište stavljaju u posude sa vodom koja je obogaćena hranljivim sastojcima, odakle crpu sve minerale koji su im potrebni. Ovim se ne samo eliminiše potreba za podlogom, već ne postoji ni opasnost od korova i drugih štetočina pa pesticide kompletno izbacujemo iz upotrebe. Voda koja se koristi može biti reciklirana, a konstantnim merenjem nivoa hranljivih sastojaka određujemo količine neophodnih minerala, pa biljke daju veće i češće prinose. Na Univerzitetu u Arizoni, gde je u toku eksperiment simulacije farme van naše atmosfere, hidropono se uzgaja godišnje oko 500 kg zelene salate, paradajza i krompira.
Zemljište ipak ima svojih prednosti. Biođubrivo se mnogo bolje raspoređuje, zemlja pruža mehaničku zaštitu korena i zadržava vodu tako da ukoliko dođe do kvara na nekom od sistema, biljke mogu preživeti. Ovo je pogotovo značajno na Marsu, gde usled manje gravitacije voda može ostati duže na površini tla i biti stalna hrana za jedinku, što nam u velikoj meri smanjuje potrošnju vode. S druge strane, nema pokazanog uticaja nedostatka gravitacije na razvoj biljke, čega su se naučnici u početku plašili. Mars takođe ima svoju atmosferu, koja planetu delimično štiti od kosmičkog zračenja i spoljašnjih udara. Zaštitna atmosfera otvara mogućnost pravljenja farmi na površini planete.
LUNARNI PARADAJZ
Ovo nije slučaj na Mesecu. Naš prirodni satelit nema atmosferu koja bi ga zaštitila pa ogromna količina štetnog zračenja i kamenja pada na njegovu površinu. Jako kosmičko začenje bi uništilo useve, te se farme moraju zakloniti velikom količinom mesečevih stena, ukopavanjem u pećine. Dobra strana je da na Mesecu ima leda, pogotovo na delovima oko polova, koji bi se posebnim metodama mogao obraditi i koristiti za zalivanje.
Pored vode, biljkama je za proces fotosinteze potrebna i svetlost. Kako ih ne možemo jednostavno izneti na Sunce kao na Zemlji, moramo obezbediti drugi način dobijanja potrebnog zračenja. Najpogodnije su LED diode, koje ne samo da ne emituju toplotu već im možemo podesiti talasnu dužinu svetlosti koju emituju tako da najviše odgovara plantaži i time povećati prinose.
Napajanje ovih plantaža električnom energijom bi najidealnije bilo obezbediti prikupljanjem Sunčevih zraka solarnim pločama. Lunarni dan traje 27 zemaljskih dana, što znači 2 nedelje osunčane površine Meseca. Međutim, trenutno ne postoji tehnologija ćelija koja bi zadržala dovoljnu količinu solarne energije kako bi preostale dve nedelje mraka imali dovoljno električne energije. Stoga je rešenje, barem za sad, u malim nuklearnim termoelektranama. Poput one na Curiosity roveru, „baterije“ sadrže mali radioaktivni izotop koji jako dugo može davati energiju i tako napajati čitav sistem.
Biljke su osnova za život, kako na Zemlji tako i u svemiru. One su čitav bioregenerativni sistem, neophodne ne samo kao hrana već i kao fabrike kiseonika i prirodni filteri vode. NASA je razvila veggie sistem uzgajanja u mikrogravitaciji gde se uveliko dobija zelena salata. Na ruskim svemirskim stanicama se gaje grašak i rotkva, eksperimentalno dobijamo krompir, jagode i paradajz. Danas je to hrana za astronaute, istraživače univerzuma, a sutra će biti svakodnevica svemirske pijace na nekoj od naseljivih planeta.