Како је океан са површине Марса завршио у међупланетарном простору?
Текст: Ивана Хорват
Вода на Марсу више није никаква новост. Међутим, међународни тим астронома открио је да је на Марсу, пре око 3,5 милијарде година, постојао прастари океан који је садржао више воде него Земљин Арктички океан. Сматра се да је покривао површину већу од оне коју Атлантски океан покрива на Земљи и да је садржао 6,5 пута више воде од поларних капа, тренутно највећих резервоара воде на овој планети.
Научници су посматрали црвену планету телескопима са Земље током периода од шест година. Најновије процене темеље се на детаљним опсервацијама две незнатно различите форме воде у Марсовој атмосфери. Једна форма воде нам је свима позната и састоји се од два водоникова и једног кисеониковог атома, а друга форма је тешка вода у којој је један водоников атом замењен тежим елементом, деутеријумом.
Вода у течном стању не може да постоји на површини Марса због ниског атмосферског притиска, који је око 100 пута мањи од Земљиног. С обзиром да је деутеријумска вода тежа од обичне, она теже испарава у међупланетарни простор. Ово значи да што је већи губитак воде са планете, већи је однос између тешке воде и обичне. Утврђивањем колико се удео тешке воде повећао током времена могуће је проценити количину воде на Марсу у прошлости. У случају Земље, на сваки молекул тешке воде дође 3200 молекула обичне воде.
“Наша студија пружа чврсту процену количине воде на Марсу у прошлости, мерећи колико воде је изгубио”, рекао је Геронимо Вилануева, научник из Насиног Годард центра и водећи научник овог истраживања. Поред одбеглог океана и поларних капа, велики резервоар воде на Марсу се налази испод његове површине у виду пермафроста, који се протеже од полова до 60 степени географске ширине.
Ова огромна количина воде је највероватније била сконцентрисана на северној хемисфери планете, у пределу који је од раније био кандидат за океан. Површина океана је заузимала скоро половину северне хемисфере, а у појединим деловима океан је достизао дубину од чак 1,6 километара. Поређења ради, Атлантски океан покрива око 17% површине наше планете, док је прастари Марсов океан покривао чак 19% његове површине.
Иако су мерења која на лицу места могу да изврше мисије које смо слали на Марс много детаљнија, ове покретне лабораторије ипак не могу да врше мерења целокупне марсовске атмосфере. На велико изненађење, ово се најбоље постиже са знатне удаљености и то уз помоћ инфрацрвених спектрографа на великим телескопима лоцираним на Земљи.
“Још једном сам одушевљен колико су моћна даљинска посматрања других планета уз помоћ астрономских телескопа: пронашли смо древни океан који је био удаљен више од 100 милиона километара од нас!”, изјавио је Ули Кеуфл, научник из Јужне европске опсерваторије, који је био задужен за изградњу инструмента коришћеног у овој студији.
Према речима Михаела Мума из Насиног Годард центра, једног од научника укљученог у ово истраживање, нови резултати указују да је црвена планета највероватније била покривена водом дужи временски период. Овај податак сугерише да је Марс био згодно место за живот дуже времена него што се претходно мислило.
Да ли је ово време било довољно да се развије макар примитивни облик живота на Марсу? Немачки центар за свемирске летове је пре неколико година открио да би поједини лишајеви са Земље могли да преживе у симулираним условима на Марсу. Симулације су у обзир узимале температуру, атмсоферски притисак, минерале и осветљеност – податке које су прикупиле сонде са површине Марса.
Додатно, докази указују на то да је планета некада давно имала чак и боље услове за живот од данашњих. Међутим, и даље су непознати било какви трагови макар примитивног облика живота на суседној планети. Поједини стручњаци су по овом питању веома оптимистични и сматрају да нас од овог открића деле деценије, а у најбољем случају године.