Да ли заиста дијета ”гладовањем” може знатно продужити живот и омогућити здравију старост?
Текст: Марија Ђурић
Стални или дугогодишњи унос мање калорија од онога што се сматра уобичајеним могао би значајно да продужи људски век, сугеришу нова истраживања.
Докази за ове претпоставке се гомилају готово читав век, а нарочито у последње три деценије, од када су на мишевима изведени тестови са импресивним резултатима. Наиме, 1986. године Journal of Nutrition објавио је резултате истраживања утицаја рестриктивне дијете на живот мишева – дуговечност, старење, учесталост канцера, и имунитет.
Мишеви су подељени у шест група и храњени су на различите начине. Прва, контролна група, имала је уобичајен режим исхране који су сами одређивали, док су мишеви у преосталих пет група имали смањене, различите калоријске уносе (рестрикције од 25 до 65 одсто) и различите уносе минерала, витамина и протеина. Сви мишеви из ових пет група са рестриктивном дијетом живели су драстично дуже него они из контролне групе који су јели колико су желели.
Убедљиво најдуже живели су мишеви из групе 6, чији је животни век био 35 до 65 одсто дужи него живот мишева из контролне групе. Око десет одсто мишева из групе 6 живело је дуже од било којих човеку познатих мишева. Мишеви из ове групе имали су и убедљиво најмање случајева тумора. Они су уносили тек око 35 одсто хране коју су јели обични мишеви (ипак, били су потхрањени, а не неухрањени) и њихова исхрана била је богата протеинима, витаминима и минералима.
Објављивање овог истраживања пратила је велика еуфорија, јер су многи помислили да би човек могао да једнако драматично продужи свој век пратећи сличан тренд исхране. Да ли и ми можемо да доживимо 100+? У Сједињеним Америчким Државама је основано Међународно удружење за калоријску рестрикцију које се залаже за смањен унос хране тврдећи да је то једини научно доказани метод за продужење живота. У међувремену, настала је и армија од више хиљада људи који из истог разлога дугорочно мењају своју исхрану – уместо уобичајених 2000 до 2500 калорија (за жене, односно мушкарце), они уносе 1500 до 1800. Истраживања на људима још нису окончана, али према неким испитивањима, људи на оваквом режиму исхране имају нижи ниво шећера у крви и холестерол.
Слична истраживања попут овог на мишевима спроведена су и пре, а нарочито после њега и већином су имала позитиван резултат, с тим што се он разликовао од врсте до врсте, било да су у питању пацови, муве, паукови, црви или мајмуни. Вишедеценијска студија која се спроводи на макаки мајмунима потврдила је исти тренд. Мајмуни овог рода на рестриктивној дијети живели су у просеку три године дуже, што би, преведено у људске мере. било око девет година. Неколико мајмуна из једне од студија живело је преко 40 година, што је апсолутни рекорд за било коју врсту макаки мајмуна, који у заточеништву у просеку живе око 26 година. Друга студија показала је да су међу мајмунима било мање срчаних болести и случајева рака, који су углавном повезани са старењем.
Пошто је ипак реч о дугорочним, вишедеценијским студијама, које су потврдиле претпоставку о користи овакве дијете код многих животиња, али не и свих примата, општег закључка још нема. Научници ипак помало бојажљиво изјављују да здравствена корист код макаки мајмуна јесте потврђена и да би сличан механизам „врло вероватно“ функционисао и код човека, с обзиром на то да је наш и њихов геном врло сличан и да се и анатомија и физиологија, као и начин старења, у великој мери поклапају.
Истраживања са људима
Професор Луиђи Фонтана са Универзитета Вашингтон у Сент Луису током осам година је као шеф Дивизије за исхрану и старење Италијанског института за здравље пратио један број људи које назива „кронији“ (Calorie Restriction with Optimal Nutrition, Рестрикција калорија са оптималном исхраном). Ови људи уносе до 30 калорија мање него што је званична препорука и једу нискокалоричну храну богату нутријентима, претежно поврће, у великим количинама. Њихов индекс телесне масе је на граници између нормалног и неухрањеног и износи 18,5. Фонтана још није дошао до конкретних резултата јер најстарији људи у његовом програму имају око 70 година. За сада је доказао да овакав начин исхране заиста побољшава здравље. Односно, смањује могућност да човек оболи од типичних болести старости као што су канцер и дијабетес. Људи које Фонтана испитује имају низак притисак и холестерол и здраво срце.
Разлика између реакције животиња и људи на смањен калоријски унос ипак постоји. Један од важних промотера старости, хормон IGF-1 ког производи јетра, код животиња на оваквом режиму исхране је нижи него што је то нормално и делимично је заслужан за њихову дуговечност. Код „кронија“, међутим, то није случај – њихов IGF-1 је исти као и наш – и због тога научници баш и нису били скроз сигурни у исход истраживања.
Даља истраживања показала су да велики утицај на IGF-1 има унос протеина, а да су „кронији“, да би умањили осећај глади, уносили више протеина него просечан човек. Када је неколико њих смањило унос протеина, и IGF-1 им је после три недеље значајно пао. Фонтана је, иначе, раније поредио IGF-1 код вегана који не уносе протеине из животињског меса, млека и јаја па је њихова дијета нископротеинска, са IGF-1 код оних који једу животињске производе, и нашао да су вегани у великој предности.
Фонтана је врло свестан да нискокалорична и нископротеинска дијета није за свакога и да је веома тешко одржавати је. Онима који нису снажног карактера што се хране тиче, препоручује смањење уноса протеина уместо смањења калорија јер се много лакше издржава, а има снажнији ефекат на здравље и дуговечност. Он, међутим, сматра да је могуће да поред протеина и други нутријенти, попут масних киселина и холестерола, могу имати улогу, а такође и однос калорија и протеина.
У ова истраживања укључила се и фармацеутска индустрија која покушава да пронађе пилулу за продужење живота која би стварала супресију IGF-1. У међувремену, испитивања на људима мораће да потрају још најмање неколико деценија, али резултати су за сада довољно оптимистични да би наредној генерацији могли да гарантују макар здравију старост.