Беспилотна летелица америчке свемирске агенције НАСА безбедно се приземљила на површину Црвене планете. Њен задатак биће да у наредне две године истражи дубоку унутрашњост Марса
Фото: Wikipedia
Текст: Ђорђе Петровић
Након шест месеци и 485 милиона километара дугог путовања од Земље, Инсајт летелица успешно се спустила на Марс. Само слетање било је врло напето, јер је ова летелица морала да, након пробијања Марсове атмосфере, постепено смањује брзину са скоро 20.000 km на час на 0, за свега шест минута, а за тако кратко време требало је да избаци падобран, укључи своје моторе за спуштање и приземљи се на три ноге.
Срећом, све се завршило добро и овај историјски успех дочекан је са одушевљењем и радошћу у контролном центру у Калифорнији. „Било је веома напето и емотивно. Какав дан за НАСА“, истакао је Џим Брајденстин, администратор Америчке агенције за истраживање свемира.
„Слетање на Марс једна је од најтежих појединачних радњи које су људи морали да ураде у истраживању планета. То је тако тешка ствар, толико опасна да увек постоји повелика шанса да нешто може да крене наопако”, рекао је вођа тима задуженог за Инсајт научник Брус Банерт.
Иако је ово осмо успешно слетање летелица НАСА на Марс од 1976. године, ово је прва летелица која ће спровести истраживања у дубокој унутрашњости планете. Инсајт је слетео на месту удаљеном мање од 600 километара од летелице Кјуриосити, коју је НАСА спустила на Марс 2012. године.
Инсајт ће на Марсу провести 24 месеца и за то време ће покушати да, уз помоћ инструмената којима располаже и једне роботске „руке“ прикупи што више геолошких података о овој планети. Ова летелица – вредна готово милијарду долара – најпре ће поставити сеизмометар на тло, којим ће детектовати и најмање потресе у унутрашњости планете. Мерењем ових потреса, научници би добили важне информације о интерној структури Марса и о начину на који се ова планета формирала.
Такође, биће коришћена топлотна сонда, коју ће Инсајт укопати пет метара у дубину и која ће мерити и пратити промене у унутрашњој температури планете.
Помоћу трећег инструмента, Инсајтових антена, научници ће бити у стању да прате позицију робота са таквом прецизношћу да ће моћи да одреде колико се Марс „лелуја“ на својој оси током ротација. Степен лелујања одражава величину планетарног језгра, као и његов састав и густину – да ли је у течном или чврстом стању.
Земљино ротирајуће течно језгро производи магнетно поље које штити живот на Земљи од радијације која би могла да му науди, а једнако помаже и у спречавању високоенергетских честица Соларног ветра да оштете атмосферу наше планете. Можда је и Марс некада био сличан Земљи, али је у једној тачки своје историје изгубио магнетно поље и велики део своје атмосфере, што је узроковало изузетан пад температуре и изложило његову површину интезивној радијацији.
Научници се надају да нам управо Инсајт може помоћи да објаснимо зашто и на који начин се то десило.