Како је крајем Првог свјетског рата настала легенда о некрунисаном арапском краљу и што са тим има амерички новинар таблоидног морала, продорности и манира
Текст: Филип Шварм
Да би дочарали напетост, опасност, и првенствено, због аутентичности извјештавања, ратни дописници морају осјетити борбу. За то искуство сасвим је довољно грчење у стомаку када груне неколико артиљеријских граната. Или, суха уста и глава увучена у рамена док одјекују испрекидани рафали и крти, јединачни пуцњеви… Углавном, вријеме у оваквим приликама пролази необично споро, а дојмови настају неописиво брзо па ратним дописницима не треба много за закључак да су видјели и искусили све што треба. Тада се повлаче у безбједност позадине и, пошто нису ни морали доћи, војници им не замјерају одлазак. Само завиде.
Не постоји јединствен тип личности ратног дописника. Међу њима могу се наћи будале, кукавице, паметни и храбри људи, поштени новинари посвећени својој професији, лажљивци и шовинистички хушкачи, митомани, адреналински овисници, покварењаци, шпијуни, истински племените и добре особе… Већина користи војнички жаргон и ријетко ће им се омаћи да умјесто пушка кажу – рецимо – прангија. И пију, заиста много пију.
Ратни дописници туристи су у свијету разарања, избјегличких и војних логора, рушевина, убијања и сакаћења, болница, ровова, штабова, врећа са пијеском, бункера… Сви они на том пропутовању ризикују да заглаве у минском пољу или остану изрешетани на оштрој кривини пусте цесте или искрваре погођени гелером поред ниског зида на периферији градића за кога прије пар дана никад нису ни чули… Разлог су информације и приче – мало кад ексклузивне и важне за развој догађаја, нешто чешће објективне и чињенично утемељене, а углавном једностране, баналне, сензационалистички и пропагандно обликоване у складу са владајућим духом јавног мнијења.
Вилијам Расел, први модерни ратни дописник, назвао је своје потцјењене и махом слабо плаћене колеге злосретним племеном.
Американац на фронту
Средином 1917. на Антантиној страни Западног фронта појавио се нови саплеменик, двадесетседмогодишњи Американац брижљиво обликованих бркова по имену Ловел Томас. Он је био један од око сто хиљада људи – службеника, пропагандиста, илустратора, говорника, публициста и новинара свих профила – које је ангажирао Одбор за информирање јавности.
Ово тијело у саставу администрације предсједника Вудрова Вилсона располагало је са пет од укупно сто милиона долара колико је Конгрес, у први мах, одобрио за војне потребе након ступања Сједињених Америчких Држава у Први свјетски рат 6. априла 1917. Иначе, Одбор је постојао само ради једног циља: пропагирања оружних снага и њиховог ангажирања у Европи распаљивањем „праведног народног гњева“ против Централних сила.
Са моралом, продорношћу и манирима новинара таблоида, Томас се бацио на посао. Познавао је, попут многих других, глад публике за великим причама о успјеху, односно, о авантурама неконвеционалног, роматичног, младог и згодног ратног хероја. А да би то на што спектакуларнији начин презентирао, Томас је повео и филмског сниматеља Харија Чејса. Тај трошак Одбор му није одобрио, па га је он сам покрио зарадом од писања тобоже непристраних текстова о високом квалитету више него сумњиве робе ланца месница у Чикагу.
Са моралом, продорношћу и манирима новинара таблоида, Томас се бацио на посао. Познавао је, попут многих других, глад публике за великим причама о успјеху, односно, о авантурама неконвеционалног, романтичног, младог и згодног ратног хероја. А да би то на што спектакуларнији начин презентирао, Томас је повео и филмског сниматеља Харија Чејса. Тај трошак Одбор му није одобрио, па га је он сам покрио зарадом од писања тобоже непристраних текстова о високом квалитету више него сумњиве робе ланца месница у Чикагу.
Међутим, Томас се брзо разочарао на Западном фронту. Блато бескрајне мреже ровова, смрад, уши и стјенице у земуницама и мјесечев пејзаж ничије земљи тешко да су у Америци иког могле привући. Начин борбе у позиционом рату још мање: суморни и прљави војници гинули су, напредовали и повлачили се у тих неколико стотина метара попут гомиле мрава, деперсонализирани, без икаквог знака разума и слободне воље. Напросто – све да је и хтио и да су му ригидни војни цензори допустили – Томас тешко да би игдје могао објавити приче о облацима фозгена и закрвављеним очима испод стакла гас маски, о изобличеним лицима незрелих младића и средњовјечних очева породице док тешка атриљерија заглушава крике и мијења изглед стотина квадратних километра тла, о ракама пуним укочених лешева посутих кречом… И није био једини.
„Мада су неки од нас писали истину од почетка до краја, сви смо избјегавали реалистичне описе ужаса, податке о губицима и критику конкретних акција“, написао је британски ратни дописник Филип Гибс када се све завршило.
Томас и Чејс прешли су са Западног на Талијански фронт пуни наде да ће им борбе на алпским глечерима и врховима под снијегом омогућити да дођу до атрактивнијег материјала. Преварили су се. Осим што су још дроњавије и деморализираније војнике затекли укопане у кречњачке стијене умјесто у иловачу, ништа друго није се разликовало од већ виђеног у Фландрији и Шампањи…
Када су у децембру 1917. стигле вијести о британским побједама над турском војском у Палестини, Томас је поново кренуо на пут. Није имао што да изгуби: сама чињеница да ће бити један од ријетких ратних дописника са Блиског истока објезбеђивала му је какву-такву ексклузивност… Но, стигавши у Јерузалем, на прољеће 1918, срећа га је одмах погледала – упознао се са капетаном Томасом Едвардом Лоренсом.
Британац у галабији
Овај Британац није био обичан официр: од октобра 1916. крстарио је по Арабији, одржавао везу између британске војске и арапских устаника, организирао њихове препаде на турске трупе и комуникације, посредовао између завађених кланова… И још – Лоренс је образовани археолог са Оксфорда, из племићке породице, течно говори арапски, носи галабију и криви нож за пасом…
”На генијалан начни је успјевао да, држећи се на око резервирано, увијек буде у центру пажње”, записао је Томас.
Лоренс је представљао остварење сна сваког ратног дописника да стекне пријатеља и покровитеља на фронту у стању да отвори свака врата, стално пуног информација и спремног да му омогући увид у све што сматра интересантним. Томас и Чејс нису губили вријеме. Захваљујући дружењу са колоритним Британцем, не само да су осјетили борбу, већ је Чејс имао прилику да сними бедуине на коњима и камилама како витлају сабљама, окршаје и бојишта после њих, покрете трупа, турске заробљенике, арапске шеике, касабе, шаторе, базаре, жене са фереџама и, прије свега, самог Лоренса. По природи оваквих ствари, с њим је увијек било најзанимљивије и најживописније.
Да је Томас коначно располагао точно онаквим материјалом какав му је требао видјело се одмах: за пар мјесеци, његове репортаже направиле су од непознатог капетана обавјештајне службе ратног хероја, свјетски славног Лоренаса од Арбије.
Два су разлога на то утицала. Први је тај што су у односу на депресију изазвану цикличним смјењивањем офанзива и дефанзива без резултата на Западном фронту успјеси са споредних ратишта враћали вјеру да се четверогодишња кланица ипак може окончати побједом. Други разлог још је важнији: Томасово писање савршено се уклопило у слику коју су о себи и даље гајили европски и амерички повлаштени слојеви; уздрмани ратом, самопоуздање им је враћала већ и помисао да је „један од нас“, „супериорни бијелац“, „сам самцат“ успио постати патерналистички господар и некрунисани краљ „дивље арапске руље“.
У стварности, Лоренс није био једини британски официр међу побуњеним племанима, а још мање креатор војних и политичких одлука на Блиском истоку. Ипак, имао је доста утицаја – неупоредиво више захваљујући чињеници да му је обавјештајна служба ставила на располагање двије стотине хиљада фунти мјесечно за подмићивање и плаћање устаничких јединица, него због неоспорне личне способности и храбрости.
Милионер и звијезда
Када се рат заврши и када се врате кући, ратне дописнике – оне што су се трудили да професионално и савјесно раде – хвата неки неизрецив стид због компромиса, заблуда, немоћи да нешто учине бар за неке од људи о чијој су несрећи извјештавали и за то били плаћени… Такођер, потребан им је и извјесан период навикавања на темпо мирнодопског живота и приоритете сасвим другачијих него у доба док су слиједили војне колоне, гледали хоризонте у пламену и чучали у склоништима очију упртих у таваницу.
Како вријеме пролази, од преиспитивања, потраге за објашњењима и изненадног хладног зноја пред сан у топлом кревету, остају само текстови написани са накнадном памећу, понека књига, анегдоте и она врста сјећања када човјек више није сигуран што је сам видио, а што чуо или прочитао… У сваком случају, мало тко је од њих знао и могао материјализирати своја искуства и сазнања из рата.
Ловел Томас спада у изузетке. Недуго по окончању Првог свјетског рата он је по други пут назвао салем алејкум господину Томасу Едварду Лоренсу. Конкретно: у престижном њујоршком Медисон Сквен Гардену започео је серију предавања о рату на Блиском истоку, то јест, Лоренсу од Арбије. Послије америчке турнеје, услиједила је и европска. Заправо, ријеч је била о до тада невиђеном спектаклу: Томасово излагања нису пратили само Чејсови снимци и фотографије на филмском платном, већ и играчице трбушног плеса, глумци обучени у арапске ратнике на коњима и камилама, те разне друге инсценације…
“Он је један вулгаран човјек који ме је потупно комерцијализирао”, рекао је Лоренс за Томаса тврдећи да нема ништа са његовим представама.
Заиста? У Лондону је за Американца више пута позирао у галабији за додатне фотографије и добро искористио стечени публицитет: ратне мемоаре „Седам ступова мудрости“ објављује као свјетски бестелер, а под притиском јавности учествује и на Мировној конференцији у Паризу у својству савјетника за „арапско питање“ британске делегације.
Томас Едвард Лоренс углавном се повукао из јавности почетком двадесетих година двадесетог стољећа. Никад више није путовао по Арабији, Палестини или Сирији. Погинуо је у саобраћајној несрећи 1935.
Ловел Томас је од предавања, текстова и филма о Лоренсу од Арабије зарадио око милон и по долара и постао богат човјек. Новинарством се престао бавити тек неколико година пред смрт 1981.
Ратни дописници и данас извјештавају са Блиског истока.