На зимску равнодневицу, хладнокрвни према најавама о такозваном судњем дану, подсећамо се краја оних од којих је све почело
Текст: Слободан Бубњевић
Цивилизација Маја је пропала због суше. Мада постоји више разних теорија о томе како су Маје, моћни и напредни господари Средње Америке, изгубили своју снагу, утицај и потом ишчезли са историјске позорнице, већина археолога се слаже да је мањак воде и ресурса пресудно угрозио ову цивилизацију, шта год да је до тога довело.
Последња климатолошка истраживања, објављена у фебруару 2012. у часопису Science, откривају да је у време краја такозваног класичног периода Маја, над полуострвом Јукатан у данашњем Мексику дошло до значајног смањења годишње количине падавина.
Истраживање које су водили Мартин Медина Елизалде из Истраживачког центра Јукатана и Елко Ролинг са Универзитета у Саутемтону, показало је да је у 8. веку наше ере у овој области дошло до смањења падавина за 25 до 40 одсто.
Историја Маја се дели на три епохе: преткласичну, која траје од пре 4000 година па све до 250. године наше ере, потом класичну и на крају посткласичну, када Маје практично изумиру.
Класична ера обухвата период од 250. до 900. године наше ере и представља златно доба ове цивилизације током које Маје подижу градове и пирамиде, развијају сопствену културу, писмо, математику, астрономију и карактеристичну архитектуру чији су камени трагови данас скрвени у тропским шумама Средње Америке.
Маје су своју моћ доминантно ослањале на економији кукуруза и пољопривреду, а киша заузима изузетно важно место у њиховој култури. Велике насликане змије се провлаче кроз њихове записе симболизујући кишу.
Исти ови записи сведоче о атмосфери у зениту цивилизације који Маје достижу у 7. веку. До тада богатом земљом Маjа све више влада неумереност. И док њихова градитељска и религиjска визиjа све више сеже ка небу, живот Маjа на земљи постаjе готово неиздржив.
Краjем 8. века наше ере, маjански краљеви своjе поданике нагоне на мукотрпан рад како би се изградиле нове и нове пирамиде, нове палате, нови велики градови. Маjе све више крче шуме за дрвну грађу, њихови земљорадници испошћуjу земљу, простор се чисти и пребрзо урбанизуjе, а маjански градови постаjу пренасељени.
Након дугог супарништва и броjних узаjамних крвопролића, маjански градови Тикала и Калакмул у ово доба толико расту и достижу броjност популациjе од скоро 100.000 становника.
У тим условима наићи ће век катастрофа за Маjе. Столеће суше. Њихови записи говоре како од 810. године пуних девет година влада суша. Ова катастрофа се понавља – од 860. киша неће пасти три године, а од 910. пуних шест година. Због суша нестаjе хране. Хараjу болести. Становништво кога jе било превише сада се топи.
Последњи краљеви лутаjу празним палатама и пустим градовима од камена.
Природа поново осваjа простор коjи су некада моћне Маjе од ње отргле и, на краjу, ова древна цивилизазиjа тихо ишчезава.
Очуваће се само поjедини њени трагови. Но, интересовање за Маје, након серије истраживања током 20. века, поново ће порасти са доласком 21. децембра 2012, када се иначе завршава један велики циклус у маjанском календару.
Мада jе то већ неколико децениjа распрострањени мит, том згодом не долази ни до какве апокалипсе, нити има икаквог повода да се она више очекуjе тог, него било ког другог дана. Узроци пропасти једне културе или цивилизације никад нису омеђени било којим датумом.
Они увек долазе из конкретних узрока, било спољњих, климатских или неких других, или унутрашњих, који смањују ресурсе, слабе снагу и изнутра разарају један свет. Jеднако у случаjу Римског царства, Совjетског Савеза, Старог Египта, цивилизациjе Ускршњих острва или цивилизациjе Маjа.
КАЛЕНДАР МАЈА
Популистичке најаве и медијска грозница око мајанског судњег дана засноване су на наводном крају иначе врло прецизног календара Маја. Да jе наводни краj света 2012. ишта представљано за њих, то би значило да су саме Маjе омашиле у прогнози сопстевног краjа за 1000 година. Са друге стране, то jе и наjочигледниjи доказ противу идеjе о маjанском смаку света у децембру 2012. Тим се датумом окончава jедан дуги период у иначе краjње карактеристичном маjанском календару коjи jе заснован на броjевом систему са основом 20 (за разлику од нашег коjи користи основу десет) и коjи не броjи веће временске интервале, него линеарно преброjава дане све до датума са пет цифара: 13.0.0.0.0, коjи означава такозвани дуги период овог календара. За нас jе то реално наjузбудљивиjи детаљ у вези са маjанским календаром, будући да се таj дуги маjански период, коjи иначе траjе више од 5000 година, окончава на датум коjи пада у наше доба.