Следећи у серији Научних ратова води нас далеко у прошлост, у доба када су диносауруси ходали Земљом
Текст:Невена Грубач
Док се Америка опорављала од социjалних и политичких превирања грађанског рата, краjем 19. века почела jе вртоглава трка за фосилима диносауруса, монументалних звери из доба праисториjе коjе су до тада представљале велику непознаницу. Пред палеонтолозима тог доба отворио се читав универзум неистраженог.
Едвард Дринкер Коуп и Отниjел Чарлс Марш били су у почетку приjатељи и колеге, да би њихове кариjере касниjе кренуле у различитим правцима, али ка истом циљу – апсолутноj доминациjи у лову на фосиле диносауруса, у освит доба коjе jе палеонтологиjи донело неслућену популарност. Велико ривалство и тридесет година дуга трка за костима, донела jе човечанству преко стотину новооткривених врста диносауруса, а своjе учеснике, Коупа и Марша, оставила jе без проглашеог победника, са нарушеном репутациjом, опустошеним фондовима.
Рађање палеонтологиjе
Данас сви знаjу за диносаурусе. Део jе опште културе и основног образовања чињеница да су Земљом некада ходали џиновски рептили чиjе су размере биле гротескне у односу на нама познати животињски свет коjи насељава ову еру. Некада су били господари свега што jе живело да овоj планети и поносно су чували своjе место на врху ланца исхране.
Мада већина нас слику о њима дугуjе популарним холивудским филмовима, тешко да би наше знање било оволико комплетно колико jесте без помоћи двоjице америчких палеонтолога, своjеврсних очева ове науке, Едварда Коупа и Чарлса Марша.
Обоjица научника рођени су тек неку годину након што jе термин „палеонтологиjа“ ушао у формалну употребу. Чарлс Марш jе веома лако могао постати фармер, уместо водећа личност на пољу ове науке. Мада jе било jасно да jе окренут науци, његови родитељи нису могли да приуште школовање на престижним универзитетима, те се чинило да ће Марш, у недостатку средстава за неки бољи живот, остати заробљен на очевоj фарми. Пресудну улогу у његовом животном путу одиграо jе Маршов уjак, стицаjем околности милионер, коjи jе решио да узме дечака под своjе и омогући му студирање природних наука на Универзитету Jеjл, а постдипломске студиjе у Немачкоj.
Управо jе у Немачкоj Марш упознао Едварда Коупа. Коуп jе био богати наследник ког су родитељи послали у страну земљу како би избегао мобилисање током грађанског рата. Одувек фасциниран природним наукама, определио се за палеонтологиjу на Академиjи природних наука у Филаделфиjи.
Након повратка у Америку, Коуп и Марш су наставили да негуjу своj колегиjални и приjатељски однос. До те мере су ценили рад оног другог, да су чак именовали новооткривене врсте диносауруса именом свог колеге – Коуп jе jедну врсту назвао Ptyonius marshii, а Марш jе љубазност узвратио тиме што jе другу врсту именовао Mosasaurus copeanus. Низала су се нова открића, откривале до тада непознате врсте диносауруса, копало се и трагало за што стариjим фосилима, а двоjица палеонтолога су све страствениjе градили своjе кариjере.
Рат костиjу
Почетак краjа овог приjатељства десио се, чини се, не баш приjатељским потезом Чарлса Марша. Едварду Коупу jе тек стигао фосил потпуно нове врсте плесиосаура. Журећи да што пре реконструише читав скелет и да обjави студиjу о jош jедноj новоj врсти, направио jе грешку при склапању костиjу, те jе главу звери споjио са задњим делом репа и не уочивши пропуст. Марш jе, наводно, био прва особа коjа jе уочила ову грешку и ниjе чекао ни тренутак да то обjави научноj заjедници.
Постиђен и бесан због сопствене грешке, Коуп jе покушао да дође у посед сваког примерка журнала Америчког филозофског друштва, где су студиjа и реконструкциjа биле обjављење. Ово ипак ниjе помогло, штета jе већ била учињена. Марш jе касниjе изjавио како суjета професора Коупа никада ниjе успела да се опорави од овог ударца и како jе му jе он, од тог тренутка, постао љути неприjатељ.
Ривалство се интензивирало при сваком одласку на ископавање фосила.
Нeкадашњи пријатељи су покушавали да један другог осујете, покраду, дискредитују. Толико су се утркивали у ископавању фосила, да нису презали ни од коришћења експлозива на налазиштима, а све у циљу проналажења што већег броја костију за што мање време.
Чинило се да jе Марш читаву своjу енергиjу усмерио на два циља – први jе био опсесивно ископавање фосила, а други патолошки страх да га ривал у овоме не сустигне. Чак jе познато да jе имао унаjмљене шпиjуне коjи су били део Коуповог тима копача, а кога су помињали под шифрованим именом „Џоунс“.
Са друге стране, Коуп jе своjу битку водио научним радовима. Сипао jе студиjе као из рукава, желећи да одржи апсолутни рекорд и тиме себи обезбеди кредибилност. У jош jедном покушаjу да у овоме успе, Коуп jе чак откупио „Амерички природњачки журнал“ у ком jе даноноћно обjављивао своjе радове. Током своjе кариjере jе обjавио више од 1400 чланака, што га чини jедним од наjплодниjих аутора у историjи америчке науке.
Рат jе добио на жестини када jе Чарлс Марш 1882. године искористио своj политички утицаj не би ли доспео на водеће место новоотвореног Геолошког института. Ово му jе донело моћ да одлучуjе о расподели буџета на федералном нивоу, а прва ствар коjу jе учинио са своjе нове позициjе било jе укидање средстава Коупу за сва његова истраживања. Очаjни Коуп ниjе могао много тога да учини без помоћи владиног новца, те jе покушао да поправи финансиjску ситуациjу копањем сребра у Новом Мексику. Ова авантура резултовала jе коначним финансиjским фиjаском Едварда Коупа.
Последњи окршај
Раздвоjен од жене и детета, без новца, Коуп се нашао потпуно сам у малом стану у Филаделфиjи. Његова богата колекциjа фосила била jе све што му jе остало. Управо jе тада Марш направио фаталну грешку. Покушао jе да конфискуjе Коупову колекциjу, тврдећи како она припада држави, jер jе држава платила наjвећи део експедициjа на коjима су фосили ископавани.
Коуп jе решио да се не преда и лавовски узвратио ударац. Обjавио jе материjал коjи jе прикупљао годинама – евиденциjу о срамном, непоштеном пословању геолога, као и оптужбе о научним неправилностима. Марш и преостали чланови Геолошког института били су jавно оптужени за корупциjу, некомпетентност и злоупотребу државних фондова. Конгрес jе истражио читав случаj и коначно га закључио потпуним гашењем Института, заjедно са укидањем Маршове позициjе и одузимањем наjвећег дела његових средстава. Коначни ударац коjи jе Марш претрпео била jе одлука о одузимању наjвећег дела његове колекциjе фосила, од коjе jе добар део заиста био финансиран државним новцем.
Репутациjе обоjице научника биле су траjно нарушене. Њихови фондови били су искапљени, а утицаj у научноj заjедници у потпуности сведен на нулу.
Коуп jе коначно успео да прода део своjе колекциjе Америчком природњачком музеjу за 32.000 долара. У своjоj 56. години живота разболео се и умро. Свега две године касниjе, Чарлс Марш не успева да преживи упалу плућа и завршава своj живот са укупно 186 долара на банковном рачуну. Преко 80 тона фосилних костиjу из Маршове приватне колекциjе завршило jе у музеjу Смитсониjан.
Мада jе оваj рат уништио кариjере двоjице палеонтолога и обоjио њихове животе завишћу и мржњом, њихово завештање у виду енормне количине ископаних фосила чини темељ америчке палеонтологиjе. Коуп jе за собом оставио 13.000 примерака, док jе сам Чарлс Дарвин за Маршову колекциjу рекао да jе наjбоља подршка теориjи еволуциjе коjу имамо.