„Констелације“ Ника Пејна, представа која се изводи у Атељеу 212, успева да нађе свој глас и да тријумфује у мору фикције инспирисане квантном механиком и људским изборима
Текст: Никола Здравковић
Постоји један наративни поступак који се, иако је наизглед једноставан и релативно чест, не изводи тек тако. У ограниченом временском року, прича треба да успостави неко врло специфично правило: можда боја светла осликава расположење ликова, појава сленга мења перспективу, а дужи рез означава пролазак година између две филмске сцене.
Публика, било да се дело чита или гледа, несвесно усваја ова правила и почне да их користи у разумевању радње. Затим их, у кључној секвенци, прича прекрши. Уколико прича није добро урадила задатак, публика се осећа преварено, али уколико јесте, за мали свет једног дела, догађај који тако драстично поремети правила игре добија космичке димензије.
„Констелације“ Ника Пејна, представа која се у режији Александре Милевић Дејвис изводи на сцени „Петар Краљ“ у Атељеу 212, дефинитивно спада у потоњу категорију. Правила представе су једноставна: празна позорница са двоје ликова, окружена мноштвом висећих лампи. Промена светла означава промену сцене, а свака сцена је један исечак разговора између двоје људи, пчелара Роланда и физичарке Маријане.
Он је непосредан и духовит, она промишљена и повученија. Урош Јаковљевић и Ана Мандић, као једини глумци на сцени са које ниједном не силазе, успевају да од Роланда и Маријане направе праве, живе људе – чак иако их сценарио, колико год дијалози били природни, понекад тера да се укалупе у захтеве радње. Али у овом случају то није грешка, већ одлика драме.
Наиме, када се светла око „Констелација“ промене, понекад чак и усред жучне расправе, радња не скаче само напред (или назад) кроз време – већ и у друге димензије. У једној сцени, хронолошки раној, Маријана одбије Роланда, али се светла промене, и она га позове кући; у једној варијанти он на то реагује смирено, у другој се разбесни, у трећој само разочара. Нема „истините“ верзије.
У научној фантастици је идеја тзв. мултиверзума рабљена до изнемоглости, али „Констелације“ нису научна фантастика, већ свежа и упечатљива љубавна прича. Хвала богу да не постоји неки метафизички разлог због којег Роланд и Маријана живе различите верзије својих живота, већ је мултиверзум ту да нас упозна са ликовима и да нам укаже колико су наше одлуке заправо – мале.
Колико год се њихове одлуке разликовале и водиле до наизглед другачијих исхода, љубавна прича једног пчелара и једне физичарке је, заправо, све време управо то – једна прича. У уобличавању радње свакако помаже виртуозни наступ двоје глумаца, који на један прекид светла скачу из сцене у сцену, одржавајући привид ликова чак и када се свет око њих мења.
Онда се деси сцена у којој „Констелације“ прекрше сопствена правила. Светла остају иста, али се радња очигледно понавља, док двоје људи покушава да пронађе праву одлуку, иако знају да све оне воде истом тужном завршетку. „Констелације“ имају милости, али искључиво тамо где драме обично налазе тугу – у ономе што је било, и посебно, у ономе што је могло бити.