Појава интернета омогућила је проналажење велике количине информација, али је увела и нову врсту ауторитета
Текст: Данка Спасовски
Година 2016. донела је велике промене у животу Британаца – референдумом су изгласали излазак Велике Британије из Европске уније. Непосредно пре одржавања референдума, група економских стручњака, лауреата Нобелове награде у области економије, огласила се писмом британској јавности, у коме сугерише да би за државу исход напуштања ЕУ био врло неповољан. Истовремено је сто педесет научника, припадника Краљевског друштва, потписало сопштење у коме се изјашњавају против Брегзита. Међу њима је у Стивен Хокинг, који је изјавио како би исход изласка био „катастрофалан за науку у Британији“.
Ипак, већина гласача није уважила стручна мишљења. Тако се у јавности појавило питање зашто су предлози и упозорења професионалаца лако одбачена. Кетрин Хоули, професорка филозофије на шкотском универзитету Сент Ендруз, објашњава да је доживљај гласача изразито засићен сопственим вредностима и начелима, као и осећањем слободе да се изабере кандидат који тим уверењима одговара. Због тога стручни савети не утичу на њихову коначну одлуку.
Отпор према идеји
Има доста здраворазумског у томе да постоји отпор према идеји да наука одређује који је животни светоназор исправан, а који није. Осим тога, Хоули напомиње и сумњу у постојање интересних група иза научне куће, тима или фирме. Овај проблем је последње деценије нарочито изражен у оквиру медицине и здравствених стручњака, као и фармацеутских компанија.
Изражено је неповерење у фармацеутске фирме и њихове производе, поготово вакцине. Усталило се веровање да су многи лекови беспотребни или чак штетни, док је једини интерес „велике фармације“ искључиво профит, по цену здравља читавих народа. Овакав став постоји у многим друштвима, независно да ли се изјашњавају становници држава „првог света“ или оних у развоју.
Судећи према наведеном, интересантна је чињеница да се однос према стручном ауторитету променио: док је општепознати експеримент Стенлија Мајлгрема о покоравању ауторитету поставио теорију о послушном понашању већине људи приликом примања порука од стручњака, сада изгледа да тај утицај више не делује, бар кад се ради о другачијем начину комуницирања пожељног понашања према стручњацима. Информисање јавности сад се дешава путем више канала, а интернет је доступан свима и садржи, поред тачних, и обиље нетачних информација.
Осим тога, друштвене мреже и интернет заједнице имају сопствену динамику, па тако активни и елоквентни припадник неке такве заједнице може бити већи ауторитет и саветник, него особе које нису у интеракцији с члановима мрежа, иако су професионално далеко компетентнији. Вероватно најупечатљивији и најпознатији пример једног оваквог миљеа су антивакцинални покрети, чија је срж егзистенције на интернету, мада се последице веровања у начела ових покрета одражавају у реалном животу, и могу бити великих размера.
Полузнање
Можда се ту, бар делимично, крије одговор на питање како је нестало поверење у ауторитет: могуће је да веровање није нестало, већ су се променили ауторитети. У време кад су постојали само штампани медији, телевизија и радио, слање информација је било унеколико ограничено и једносмерно. Појава интернета омогућила је проналажење велике количине информација, мада је процењивање њихове истинитости или релевантности остављено појединцу и његовом знању. Тако је дошло до прихватања велике количине нетачних или недовољних информација, што је произвело такозвано „полузнање“, које се сматра опаснијим од потпуног незнања.
Такође, интернет је увео нову врсту ауторитета – људе који су се еманциповали на светској мрежи, блогере, администраторе група на друштвеним мрежама, и друге. Тако је дошао тренутак да се за неки проблем, који би у другим условима решавали консултацијом са стручном особом, може обратити истог тренутка рецимо у оквиру форумске или Facebook групе, и врло брзо добити одговор. На пример, родитељ који је у дилеми шта да даје од намирница детету, може поставити то питање и добити одговор, а његова реакција ће добрим делом зависити од степена поверења у овакав вид саветовања.
Током 2015. године, немачки истраживач Брајан Хендрикс урадио је студију о поверењу у стручњаке, при чему је сковао термин “епистемичка поузданост”. Хендрикс је дошао до закључка да само знање није довољно да се стекне поверење у ауторитет експерта: осим знања, неопходно је да поседује интегритет, односно да је искрен. Трећи услов гласи да је важно да буде и добродушан. У том смислу, неки аутори наводе да јавност избегава да слуша експертска мишљења и због тога што су – понекад и намерно – презасићена тешко разумљивим, компликованим изразима, па их доживљавају као елитисте и имају отпор према њима.
На интернету се могу пронаћи и препоруке за верификацију нечије стручности: прави стручњак је од колега препознат као такав, позивају се на мишљење те особе, члан је струковног удружења. Затим, прави стручњак даје аргументе независне од предрасуда и личних пристрасности, није део група које могу да остваре корист из аргумената те особе, нема политичку нити верску позадину, и не придаје већу важност појављивању у медијима у односу на струковне састанке.
Постоје и смернице за оне који се представљају као експерти, а с којима треба бити опрезан: такве особе решавају проблеме и изван домена за шта су стручни, показују некритичку самоувереност, а често су убеђене да су непризнате од стране осталих колега или мејнстрима јер су најбољи, изванредни стручњаци.
Међутим, научници и економисти који су били против Брегзита, демантовали су исправност савета које су давали Британцима њима од раније познати политичари. Небојша Петровић, професор социјалне психологије на Филозофском факултету у Београду, сматра да су на исход Брегзита највише утицале друштвене привилегије и социо-економски статус већине гласача. Петровић сматра да се стручни ауторитет урушава у јавности, јер се дешавало небројено много пута у историји да се званичне, општепризнате истине и “чињенице” промене. Људи су нормално постали сумњичавији.
—
За илустрацију текста коришћено је уље на платну познатог пољског сликара Јана Матејка, Станчик.