Да ли грађани Републике Србије заиста имају нижу просечну интелигенцију од других европских народа?
Мапа: Јакуб Мариан
Текст: Слободан Бубњевић
„Ништа није тако праведно раздељено као здрав разум. Нико не мисли да га има недовољно“, написао је 1637. у делу Дискусија о методи француски мислилац и један од оснивача рационалистичке филозофије Рене Декарт (1596–1650), а ова ће мисао, превођена са француског и интерпретирана на разне начине, постати један од његових најпопуларнијих цитата (уз, наравно, блокбастер девизу Cogito, ergo sum).
Да ли, супротно Декарту, ипак мислите како вама лично недостаје памети? Наравно да не – заборавите на питање, била је то само стилска фигура. Наиме, већина нас ће се са лакоћом сложити како немамо довољно богатства, лепоте, здравља, физичке спремности, концентрације или дисциплине, па чак ни неког конкретног талента или знања, понеко ће признати и да нема морала, али ретки су заиста они који ће се, бар понекад, истински пожалити на свој слаб интелект.
Мада се „право да нико не доводи у питање наш разум“ не налази на листи основних људских права, у свим културама је у најмању руку неваспитано преиспитивати нечију памет. Или, барем, чинити то пред њим. Можете због таквог поступка и на суду да изгубите – већина судија ће вашу изјаву о нечијем „недостатку памети“ прихватити као увреду и наношење душевне боли, а да вам не омогући да то мерите и доказујете у даљем поступку.
Није то без основа – заиста би се много људи осећало повређено да им упутите такво непристојно питање, или још горе, тврдњу, ма како вам се чинила оправдана. Немам, стога, каприциозну намеру да потпуно упропастим ову рубрику и да вас питам – колико сте, у ствари, глупи? Но, питаћу вас нешто мање увредљиво, али такође непријатно – колико смо, у ствари, глупи сви заједно?
О Боже, како сам глуп!, често неко узвикне. Али, да ли сте икада чули неког како се озбиљно жали: О Боже, колико сам само глупљи од других?
Нема у томе ничег оригиналног. Ако пратите београдску штампу, приметили сте већ како је питање „колективне, националне глупости“ ових дана увелико постављено и отворено за јавну дискусију. У домаћим медијима, у летњој медијској оскудици, појавила се прошле седмице мапа Европе на којој су дате просечне вредности коефицијента интелигенције за све европске народе, што је довело до опште дебате, како у Србији тако и у региону.
Мапу је израдио чешки лингвиста Jакуб Маријан и објавио је на свом блогу www.jakubmarian.com, при чему је користио податке из контроверзних истраживања Ричарда Лина и Татуа Ванханена. Мапа врло сликовито показује како су народи Истока, а посебно Балкана битно ниже интелигенције од народа Запада. Но, у домаћој штампи ово једва да је примећено и све се свело искључиво на поређења ко је паметнији у локалном окружењу, Срби, Хрвати, Босанци, Словенци или Албанци. Што је, наравно, изазвало бројне реакције.
Мада је то ретко случај, морам се сложити са делом критика које су, током буре реакција по друштвеним мрежама, ишле на рачун медија – чак и ако је једна оваква мапа веродостојна, што није ни преиспитивано, свођење ове приче на то ко је глупљи у нашем малом балканском дворишту управо иде у прилог тврдњи да живимо у најглупљем делу Европе.
Испоставља се посебно бизарна ствар: да је мапа која је у медијима објављена заправо – измењена. На оригиналном блогу налазе се сасвим друге мапе, будући да је аутор, како сам објашњава, а вероватно због великог броја притужби, унео нове вредности за Хрватску и Босну, те нацртао сасвим нове мапе.
Према тим новим картама, Срби нису ни за један IQ поен паметнији од осталих (око чега се и градила прича), него су практично „најглупљи“ у региону, а и шире (као што се може видети на мапи горе). Сад можемо да очекујемо да ће аутор овог блога примити велики број критика из Србије, па ће се можда опет нешто изменити.
Но, како тренутно ствари стоје, а у складу са оригиналном идејом и скалом Лина и Ванханена, просечна интелигенција грађана Србије износи 90, Македоније 91, Босне и Херцеговине 93, Хрватске 98, колики је IQ и у Словенији. Лошије од Србије су прошле само Црна Гора са 86, као и Албанија са 82, што је најнижи IQ у Европи. Истовремено, Грчка и Бугарска имају 93, Украјина има 94, Пољска 96, Шпанија 97, а Русија 97. На Западу Европе је стање у просеку боље, Француска и Норвешка 98, Немачка, Шведска и Велика Британија 99, док је највећа интелигенција у Финској 101.
Ове бројке су за потребе мапе преузете из књиге Интелигенција, јединствени конструкт друштвених наука (истражите више на директном линку: A Unifying Construct for the Social Sciences), коју су написали британски научник Ричард Лин са Универзитета Улстер и фински истраживач Тату Ванханен са Универзитета Тамптере. На овим мапама су коришћени подаци само за Европу, мада су за потребе књиге Лин и Ванханен обрадили податке за практично све нације света.
Према табели коју су добили, стање у Европи је далеко боље и више уједначено него у неразвијеном делу светa где су ове вредности понекад и испод 70, док, на пример, Сједињене Америчке Државе имају просек од 97. Ова књижица, иначе, поред разврставања народа по памети, указује и на то да је IQ у великој мери повезан са резултатoм појединих нација на тестовима као што су PISA или TIMSS, који мере образованост популација (корелација од 0,8). А то је, ако је ишта у оваквим истраживањима вредно разматрања, нешто врло занимљиво.
Да ли се могу поредити „интелигенције народа“? Да ли је њихова вредност заиста повезана са бруто националним дохотком?
Међутим, истраживања Лина и Ванханена на којима се мапе темеље, а посебно у односу на потенцијалне последице дељења народа на глупље и паметније, оштро су нападана од других научника као методолошки проблематична. Кључно питање – постоји ли такво шта као „интелигенција народа“? – подједнако је мутно као и сама дефиниција интелигенције, која је уз појам живота, вероватно најразноврсније дефинисана величина у науци данас. Лин и Ванханен полазе од претпоставке да је интелигенција конструкт који припада свим друштвеним наукама, као фундаментална величина, на исти начин на који одређене физичке величине имају своју улогу у хемији, биологији или медицини. Но, ту тезу врло слабо успевају да одбране.
Са друге стране, њихова истраживања у овој области, мада спорна, трају већ читаву деценију, а поменута књига је само последња у серији сличних компаративних анализа националних вредности за IQ. Ова два истраживача, сада професори емеритуси на својим универзитетима, прославили су се 2002. године књигом IQ и богатство нација (IQ and the Wealth of Nations), чији је назив био очигледна, помало претенциозна алузија на дело Wealth of Nations родоначелника економије и филозофа Адама Смита.
Истражујући порекло богатства народа, Лин и Ванханен су, користећи разне изворе, у том делу покушали да израчунају средњи IQ за 185 светских нација, а потом да их на јединственој, изнова скалираној листи упореде са вредностима бруто националног дохотка (GDP) сваког народа. У том истраживању пронашли су статистичку везу, односно корелацију, и изнели тврдњу да постоји повезаност између богатства и интелигенције једне нације. Кад се одмакнете, идеја је блиска разуму, али је методолошки климаво постављена.
Због тога је овај закључак у наредним годинама изузетно критикован. Поједини истраживачи су уочили да су се, у прикупљању података о IQ, Лин и Ванханен користили манипулацијом, да су преселектовали податке, као и да су се у одређивању вредности IQ служили скалом која је подразумевала претпоставке какве су касније довеле до уочених корелација. Економисти су их, са друге стране, критиковали због недовољно уверљиве статистике коју су користили. Но, истовремено, ово дело, као и потоња серија оних које су написали о „интелигенцији народа“, прихваћени су као пионирски покушаји да се ова тема на неки начин отвори. Али, не и да пружи праву слику.
Да ли смо заиста најглупљи у Европи? Ако је тако, има ли начина да се „опаметимо“?
Можемо ли ипак нешто да научимо и из овог? Док чекамо неку поузданију пресуду о „националној интелигенцији“, односно о томе да ли смо „глупљи од других“, не морамо ићи тако далеко. Можемо се само осврнути на неке очигледности – бруто национални доходак нам је заиста несхватљиво низак, јавни дуг превисок, потрошња увек виша од производње, а увоз од извоза; истовремено, демографија земље је више него забрињавајућа; путна мрежа, урбанизација и инфраструктура су такве да сваки странац може закључити како смо мало шта себи удесили да нам живот буде лакши. Јер, лако ћемо и без поменуте мапе интелигенције, само посматрајући Републику Србију, пронаћи много тога „глупог“, али не само у домену државних послова, него и друштвених процеса, односно оног што сами себи, као грађани, радимо.
Тако, на пример, телевизијски програм националних сервиса, вођен потражњом гледалаца, као да је прављен за егзотичне канибале који су појели Магелана; кратка вожња по блоговима, друштвеним мрежама и интернет коментарима открива како су песимизам, примитивизам и злурадост истински национални спортови, једнако као тенис; док лаки пороци свих врста, алкохолизам, коцкање и храна сумњивог порекла, представљају део „идентитета“ којим се отворено поносимо, па га чак рекламирамо у туристичким спотовима. Памет ту нема шта да тражи.
Однос према личној срећи нас ставља на најниже место не само у Европи, него и у свету, по скоро свим методологијама мерења, али нас то много мање узбуђује; а радној дисциплини, хигијени, бризи о породици или животној средини, ако то поменемо, није имао ко да нас научи. И, наравно, сасвим у духу свега реченог, цео наш живот наткриљују изневерена очекивања због којих смо непрекидно увређени и разочарани.
Ако смо упркос томе интелигентни, преостаје само да закључимо – наћи ћемо излаз.
Један могући пут, посебно кад се узме у обзир да оваква истраживања, мада спорна, показују огромну корелацију са општим образовањем популације, као и неоспорне, снажне везе образовања било ког појединца са коефицијентом интелигенције (чак и да не идемо дотле да отворено тврдимо како се интелигенција стиче), показује да би крајње интелигентно за грађане наше републике, али и остале у региону, било да се у што већој мери – образујемо.
Решење којим сви добијамо, а посебно „национална памет“, сасвим је једноставно – учење на свим фронтовима. Не само кроз формални образовни систем. Учење коме би приступила читава нација, свакодневно, у свим облицима, на трговима, парковима, јавним приредбама, телевизијама, интернету, у кућама, ресторанима и јавном превозу. Учење за сваког, на сваком месту. Учење као једини спас.
Ставови изнети у тексту не одражавају програмске циљеве и усмерења, нити институционални став Центра за промоцију науке, већ представљају искључиво ауторске опсервације, у складу са уређивачком политиком портала Елементаријум.
Истражите више кроз Метахронике…