Како објаснити разлике које постоје у схватању боја у различитим језицима?
Текст: Јована Николић
Њутнова идеја да међу седам основних боја уврсти индиго, данас делује необично. Међутим, физичар Гери Валдман тврди да Њутн боје није називао идентичним именима као што ми данас чинимо, а индиго боја је унела многе дилеме па се тако некада налази на списку боја дуге а некада не. Да ли то што је Њутн боје називао другачије него они који говоре енглески у 21. веку значи да их је другачије и опажао?
Запажање да у Илијади и Одисеји нема плаве боје, неке читаоце довело је до закључка да су у античка времена људи другачије видели док други тврде да је само класификација боја била другачија. Да ли језик обликује опажаје или опажаји језик дилема је којој се не назире крај, а њена загонетност посебно долази до изражаја када је реч о бојама. Говорници различитих језика често немају исто схватање боја као ни њихову поделу, а све већи број истраживања овог феномена показује да је однос између когниције и језика веома сложен, па уместо одговора експерименти доводе до нових питања.
На Чуо универзитету у Токију спроведен је 2015. године експеримент за који психолог Јал Јанг тврди да показује да категорије боја постоје и пре него што знамо речи. Његов тим је скенирао мозгове беба и одраслих људи док посматрају слике различитих боја и бележене су реакције на промене. Када је на пример плава боја прелазила у зелену, и код одраслих и код беба, примећене су активности у одређеном делу мозга задуженом за обраду визуелних података, док ове реакције није било када је боја прелазила само из једне у другу нијансу.
У другом експерименту који је спровео тим професора Јанга бебама су приказиване слике насмејаних лица у различитим бојама или различитим нијансама. Основна претпоставка била је да је реакција код беба на нов стимулус уочљива и да оно што је ново посматрају дуже. Тако су реаговале на нову боју, али не и на нијансу. Из овог истраживања би се могао извести закључак да је категоризација боја урођена па самим тим и универзална и независна од језика. Међутим, како објаснити разлике које постоје у схватању боја у различитим језицима?
Језик боје
Истраживачи се углавном слажу да језик модификује категоризацију боја и да средина утиче на то како ћемо посматрати свет око себе као и када ћемо рећи да је промењена боја а када само нијанса, али ипак експерименти попут овог показују да можда постоје когнитивни процеси везани за боје старији од језика. Шездесетих година прошлог века антрополози Брент Берлин и Пол Кај кренули су у потрагу за универзалним законом по коме се класификују боје и који би важио у свим културама.
Након анализе 98 језика, Берлин и Кај су уочили да уколико у језику постоје само две речи за боје, то ће бити црна и бела, односно тамна и светла. Трећа боја ће бити црвена, а следећа у низу зелена или жута док језици са пет боја имају и зелену и жуту. Тек увођење шесте боје са собом доноси поделу на зелену и плаву, а управо ове две боје доводе до највећих разлика међу језицима. Након ових боја, према њиховој теорији, појавиће се браон, љубичаста, розе, наранџаста и сива за које у многим језицима не постоје речи. Истраживање Берлина и Каја претрпело је више критика, које су се често заснивале на недовољно разноликим језицима које су анализирали. У сваком случају, језичка релативност је доведена у питање.
Најпознатија теорија језичке релативности је Сапир-Ворфова хипотеза, по чијој јакој верзији структура језика одређује како посматрамо свет, али се углавном позива на слабију верзију по којој језик само утиче на опажање, али га не одређује. Двадесетак година након постављања Сапир-Ворфове хипотезе, тачније педесетих година 20. века, психолог Роџер Браун и лингвиста и неуролог Ерик Ленеберг желели су да разреше дилему језичке релативности, али и да Сапир-Ворфову хипотезу прилагоде оквирима једног језика. Испитивали су говорнике енглеског и зуни језика и дошли до закључка да је лакше запамтити боју за коју у матерњем језику постоји назив.
Почетком 21. века више психолога је спроводило истраживања са говорницима химба језика. Њихова категоризација боја се због начина живота у потпуности разликује од оне која постоји у европским језицима. Имају само четири категорије а у свакој од њих се налази по неколико различитих боја, по схватању Европљана. Говорници енглеског су лакше од говорника химба језика разликовали плаве од зелених квадрата, али су зато испитаници из Намибије врло лако разликовали различите нијансе зелене, које у њиховом језику спадају у различите боје. Слични резултати су добијени и у експериментима у којима су учествовали говорници енглеског и руског језика.
Боја коју би у великом броју језика назвали плавом еквивалентна је двема основним бојама руског језика (синний и голубой) које би у енглеском, као и у српском језику, биле назване светлијом и тамнијом нијансом исте боје. Међутим, у руском језику су то потпуно различите боје, као у неком другом језику жута и црвена. По две основне боје које бисмо назвале плавом постоје и у италијанском (blu и azzurro) и грчком језику (μπλε и γαλάζιο). Док је превод за тамнију боју лако пронаћи у већини језика и одговара плавој боји, светлију је теже превести али и успоставити еквиваленцију међу бојама из ова три језика.
Са друге стране, у јапанском језику дуго је постојала једна реч која означава и плаву и зелену боју (Ao). Почетком 20. века када у Јапан стиже први школски прибор увезен са Запада а у њему и бојице где су плава и зелена увек одвојене, у јапанском језику се појављује реч Mindori која означава зелену боју али она се и даље схвата као нијанса чешће него као посебна основна боја. Колико је Ao као заједнички назив за плаву и зелену остала прихваћена, показује и чињеница да се за зелено светло на семафору користи управо ова реч, а странце понекад збуне они на којима се појави плава нијанса.
Плава боја чест је актер културолошких разлика, а пре око 150 година Британац Вилијам Гледстон, који је иначе био политичар и четири пута премијер, у својој књизи ”Студије о Хомеру и његовом добу” дошао је до занимљивог запажања. Проучавајући Одисеју приметио је да је употреба боја крајње необична па је тако на пример мед зелен а гвожђе љубичасто. Најчешће се помињу црна и бела боја (стотинама пута), црвена, жута и зелена се помињу десетак пута, док плаве боје уопште нема.
Филолог Лазарус Гјегер неколико година касније подстакнут овим запажањем почиње да тражи плаву боју у другим античким списима али је не налази. Исландске саге, кинеске народне приче, хебрејска верзија Библије, па чак и индијске химне у којима има много описа неба – све је написано без помињања плаве боје. Једино су Египћани имали реч за ову боју коју су једини и производили па је многе тумаче ово довело до закључка да плаве боје у природи има много мање него што мислимо, па да чак ни небо није толико плаво.