Познато је да је шпанска краљевска флота у Средњу Америку донела много више од великог наоружања и освајања, међутим, најновија истраживања дају нови обрт овој причи
Текст: Вук Радоичић
Већ неко време је општеприхваћено мишљење да су Хернан Кортез, шпански конквистадор, и његова шпанска краљевска флота донели у Средњу Америку много више од само великог наоружања и глади за освајањем непознатог света који обећава злато и многа друга богатства.
Од тренутка када је Кортез са својим људима први пут крочио на пешчане обале данашњег Мексика 1519. године, па у наредних сто година, астечка цивилазација се драстично смањила. Записи из 16. века говоре о епидемијама тифуса, и малих и великих богиња, за које се данас претпоставља да су дошле из Старог света, и то преко првих освајача као што су били Кортез и Колумбо.
Болести на које су европљани у одређеној мери били имуни, нашле су врло погодне услове међу староседелачком популацијом обе Америке, чији се имуни систем никада пре није суочио са придошлим патогенима. Велики број патогена који су довели до драстичног раста стопе морталитета међу Астецима није познат, па се до скоро могло само нагађати које су болести заиста биле узрок овога.
У међувремену су се појавила нова истраживања која нам нуде конкретнија, али не и дефинитивна објашњења ових масовних епидемија које су познате под називом Cocolizitli (помор на астечком језику). Сматра се, на основу писаних извора из тог времена, да је било више епидемија у периоду од поменутих сто година, али да су епидемије које су побиле највише људи (између 7 и 18 милиона) биле у периоду од 1545. до 1576. године.
Помор
Будући да не постоји консензус око узрока епидемија, једна група научника вођена Јоханом Краусом, еволутивним генетичарeм са Макс Планковог универзитета из Немачке, покушала је да реши ово питање. Краус и његова група су усмерили своје истраживање на гробље под именом Teposcolula-Yucundaa које се налази у подручју јужног Мексика, и које је повезано са епидемијама из горе поменутог најсмртоноснијег периода. Узевши зубе са 29 сахрањених особа научници су екстрактовали и секвенцирали њихов ДНК.
Бактеријски ДНК који је пронађен се поклапао са ДНК салмонеле. Даљим секвенцирањем оштећених ДНК фрагмента су реконструисана два генома бактерије под именом Salmonella enterica. Данас је познато да ова бактерија изазива ентеричну грозницу, која је налик тифусу, и која ако се не лечи убија између 10 и 15 одсто заражених људи. Ханс Шредер, истраживач музеја Природне историје Данске у Копенхагену, сматра да се због овога хипотеза која предлаже да је Салмонела један од патогена који су знатно допринели драматичном паду популације домаћих насељеника чини врло могућом. Оно што иде у прилог томе је још једно истраживање са Универзитета у Варвику.
Микробиолог Марк Атман и његов тим су прикупили и секвенцирали геном бактерије која је пронађена у остацима младе жене која је сахрањена негде око 1200. године на гробљу у Трондхејму, у Норвешкој. Геном који су реконструисали је показао да је у питању такође Salmonella enterica. На основу ове студије је Аттман закључио да је салмонела циркулисала у Европи, и то у периоду пре него што су се Шпанци уопште упутили ка Средњој Америци. Мали проценат људи који су заражени салмонелом могу да је преносе, без икаквих симптома обољења, тако да је врло могуће да су здрави шпанци пренели салмонелу мексичким народима који нису били природно отпорни на њу.
Чињеница да је иста врста салмонеле постојала у Норвешкој читавих 300 година пре него што се појавила и у Мексику није дефинитиван доказ да су Европљани донели ентеричну грозницу, али свакако иде у прилог хипотези коју предлаже Јохан Краус. Још једна чињеница, коју напомиње Краус јесте да се салмонела шири путем фекалија, а познато је да су санитарни услови тадашњих градова и насеља у подручју Мексика били изузетно лоши услед колапса друштвеног поретка током шпанских освајања. Међутим, један специјалиста за инфективне болести са универзитета у Мексику није био убеђен овом теоријом, па је покушао да нађе алтернативно објашњење.
Оно што је навело доктора Родолфо Акуна-Сотоа да сам истражи узроке ових масовних помора јесте то што му није било логично да смртоносна епидемија која је дошла из Европе може избити толико дуго после доласка Шпанаца. Људи који су преживели епидемије би на наредне генерације пренели отпорност имуног система који се изборио са болешћу. Акуна-Сото је провео велики број година истражујући писане изворе чији су аутори били шпански свештеници из 16. века, који су сарађивали са Астецима како би очували њихову историју, језик и културу.
У тим текстовима су такође забележене природне непогоде као што су олује и суше, као и епидемије – Cocolizitli. Читајући о симптомима болести из тог периода, доктор Акуна-Сото је дошао до утиска како би та болест ипак могла бити вирусна хеморагијска грозница, уместо богиња или тифуса. Будући да ова грозница није постојала у Европи у том периоду, поставља се следеће питање: ако Шпанци нису донели ову грозницу, ко, или шта, јесте?
Оно што је на основу списа примећено јесте да је свакој епидемији претходила вишегодишња суша, и не само то, већ се и свака епидемија појавила током веома кишног периода којем је претходила суша. Како би то потврдио, доктор Родолфо се окренуо тиму дендрохронолога. Дендрохронолози су проучавајући годове на дрвећу старом 450 година у централном Мексику, како би утврдили климатске промене у том периоду, упоредили резултате са шеснаестовековним списима.
Годови на дрвећу су открили да су се најдуже и најдрастичније суше десиле половином 16. века, и да су такође биле велике падавине у периоду од 1545. до 1576. године. Записи свештеника и налази дендохронолога су се у великој мери поклопили. Узимајући ово у обзир, Акуна-Сото је убеђен да су астечки народи били покошени хеморагијском грозницом која се ширила услед наглог раста броја пацова, а не захваљујући Шпанцима. Током суше, популација пацова је била мала, па је онда услед великих падавина, које узрокују пораст количине воде и хране, дошло до експоненцијалног размножавања пацова који су били узрок избијања епидемије вирусне хеморагијске грознице.