Време у коме живимо неумитно је донело знање о климатским променама: чињенице су свуда и свима доступне, читамо о њима у медијима, слушамо упозорења стручњака, али познајемо нове околности и искуствено. Време скепсе остало је иза нас. Свесни смо климатских промена, локално и глобално. Ретки су они са дилемама из блиске прошлости и питањима о томе да ли су климатске промене стварне или само сензационализам који траје једну сезону. Јасно је: лета почињу раније, а завршавају се касније, број врелих дана у години драстично је већи него ранијих година, суочавамо се са олујама какве нисмо познавали, сведоци смо поплава и екстремних непогода. Увиђамо да је време много хировитије него што је било и примећујемо да много чешће причамо о времену једни са другима.
„Баш то ми треба данас: бити с кишом.“
Стеван Раичковић
Климатске промене постале су нови есперанто – новосковани, заједнички језик који брзо учимо. Оне су постале универзална тема човечанства. Пропорционално фактографском знању и свести о постојању климатских промена, постојећи тренутак обележава тенденција да бежимо од ове заморне и песимистичне теме. Њоме смо, на неки начин, засићени, јер је свеприсутни подсетник на будућност какву не желимо. Наш тренутни задатак није само борба против њиховог убрзања, него и то да прихватимо постојеће околности и да им се боље прилагодимо, истовремено бивајући свесни да је за наш опстанак суштински важно да се не адаптирамо у потпуности.
„Река тече посред нашег тела, као што тече посред наше земље.“
Натали Дијаз
Како да живимо у оваквом свету, а да не постанемо равнодушни или безнадежни? Задатак је комплексан и деликатан, и обележава читаву нашу садашњицу. Управо зато што је ова тема постала универзална и без изузетка се односи на све нас, језик уметности постаје посебно важан како би се допрло до дубљег, суштинског нивоа разумевања садашњице и позиције човека у њој. Кроз уметност преиспитујемо деликатне нијансе између несавладивих лимита и ипак постојећих могућности које нам нуди свет у коме живимо. Уметност отвара и горућа питања: шта ми нудимо будућности света у коме живимо? Ко одлучује о томе? Шта су домети и границе наше одговорности? Да ли смо сви једнако одговорни?
„Како да преведем – не речима него веровањем – да река јесте тело, жива као ти или ја, да без ње живота нема?“
Натали Дијаз
Уметност нам је неопходна да ову тему чини присутном и разбуђујућом – мање на рационалном, а више на емоционалном нивоу; кроз перспективу и свеобухватност уметничког приступа, циљ је учинити је рецептивнијом. Овај отворени позив односи се на визуелни и на поетски језик, а усмерен је на регионалне фотографе и песнике.
„Река је водно тело. Има стопало, лакат, уста. Потече. Легне у корито. Може да те зацели. Има главу. Све памти.“
Натали Дијаз
Уметници су позвани да у својим радовима визуелно и поетски обраде теме и појаве које се посредно и непосредно односе на климатске промене. То могу бити киша, олуја, реке, грмљавина, обале, земља, ерозије, облаци, ветар, вода… све оно што климатске промене обухватају, мењају, обликују и стављају у фокус. Ове појаве и појмови могу бити обрађене и на метафоричан начин.
➤ Ко може да се пријави? Фотографи и фотографкиње, песникиње и песници свих генерација из Србије, Босне и Херцеговине, Црне Горе, Хрватске, Словеније, Албаније и Северне Македоније.
➤ Пријава мора да садржи:
-
до четири рада, односно фотографи шаљу до четири фотографије, а песници до четири песме дужине до 10 стихова, слободних или римованих,
-
кратку биографију до 200 речи.
⇨ ПРИЈАВА ⇦
➤ Свака фотографија чиниће целину са стиховима песника. Фотографи и песници могу своје радове слати одвојено, али се могу и удружити и послати заједнички рад (фотографију и стихове). Жири доноси коначну одлуку о фотографији и песми које ће чинити једну уметничку целину.
➤ Изабрани радови биће публиковани као посебно издање у оквиру европског пројекта Climateurope2 и представљени на изложби у оквиру Климатског фестивала у Београду, на јесен 2025. године. Најбољи изабрани радови (фотографија и песма) биће награђени новчаном наградом.
➤ Рок за пријаву је 31. децембар 2024. године.
➤ Радове бира жири у саставу:
-
Љиљана Илић, преводитељка и песникиња
-
др Марјана Бркић, руководитељка Climateurope2 пројекта
-
проф. др Владимир Ђурђевић, климатолог
-
Добривоје Лале Ерић, историчар уметности
-
Марко Рисовић, фотограф
„Пада и падала је. Једна ствар је битна:
у прошлости нашој киша се догађа.“
Хорхе Луис Борхес