Tvorac kultnog serijala Kosmos Karl Segan, zapravo nije dobio priznanje naučnog autoriteta iako je naučio svet da razume jezik nauke
Tekst: Nevena Grubač
Postoje ljudi koji jedino žele da gledaju svet kako uči, kaže popularna slika sa interneta, a sa fotografije se smeše pametne oči najvećih popularizatora nauke koji su živeli. I zaista, karijere i životi koji su posvećeni promociji znanja ne mogu biti potrošeni uludo.
U ušima onih kojima jezik nauke prevode moderni Bi-Bi-Si dokumentarci, sa specijalnim efektima koji stoje rame uz rame sa naučnofantastičnim filmovima, a gde najnovije i smele teorije interpretiraju glasovi popularnih glumaca, zvonko odjekuju topla imena Nila de Grasa Tajsona, Brajana Koksa, Mičio Kakua, Stivena Hokinga.
Generacije dece čije je odrastanje teklo paralelno sa odrastanjem pojma popularizacija nauke, ipak pamte drugo ime.
Karl Segan je u domove sveta doneo serijal Kosmos, usadio u nebrojena srca ljubav prema zvezdama, objasnio je visoku temperaturu na površini Venere, posmatranjem Marsovih oluja zaključio o njegovoj atmosferi, napisao preko 600 naučnih radova i članaka, kao i preko 20 knjiga, i doprineo istraživanju života van Zemlje više nego bilo koji njegov savremenik.
Upamćen je prvenstveno kao vizionar i kao branilac racionalnog i metodičnog naučnog razmišljanja. Njegova najveća ambicija bila je potpuno razumevanje univerzuma i Zemljinog mesta u njemu, kao i da drugima prenese lepotu ushićenja koje sa sobom donosi naučno otkriće. Segan je bio učitelj u suštinskom smislu te reči, naučnik koji je jezik svemira preveo na jezik poezije i obratio se lično svakoj osobi koja bi poželela da ga progovori.
Pionir u Kosmosu
Rođen 1934, Segan je odrastao u Bruklinu, u američkoj državi Njujork. Analitički um je nasledio od majke, koja se nakon Prvog svetskog rata borila sa ekstremnim siromaštvom, a maštu i nadahnutost od oca, emigranta iz današnje Ukrajine, koji je pohodio Ameriku u dobro poznatoj potrazi za snom. U kasnijim danima, kada je već bio poznati naučnik, jedan od njegovih biografa je zapisao:
…Moji roditelji nisu bili naučnici. Nisu znali gotovo ništa o nauci. Međutim, kako su me neprestano izlagali i skepticizmu i čudima, naučili su me onim načinima razmišljanja koja nelako koegzistiraju, a krucijalna su za naučni metod.
Mada je sasvim izvesno da bi um poput Seganovog pronašao inspiraciju i na nekom drugom mestu, ono što je bio okidač za njegovu fascinaciju naukom bila je poseta čuvenoj Svetskoj izložbi u Njujorku 1939. Tada je imao četiri godine i glavu prepunu utisaka. Sećao se naučnih eksponata koji su delovali kao magija; jer kako je moguće da se ton pretvori u sliku, a svetlost u buku?! Bio je očaran osciloskopom, zvučnom viljuškom i fotoelektričnom ćelijom, i kasnije je pričao o tome kako je bio zatečen saznanjem da je svet prepun čuda o kojima nije ni sanjao.
Često je prepričavao svoj prvi susret sa knjigom o zvezdama. Kada je istu zatražio od bibliotekarke u Bruklinu, dobio je knjigu o poznatim ličnostima, glumicama i pevačima. Demonstrativno se vratio nazad, i naglasio da to nisu zvezde na koje je mislio. Bibliotekarka se nasmešila i donela mu drugu knjigu, ovoga puta pravu – magičnu knjigu o magičnim svetovima univerzuma.
Radoznalo dete je ubrzo postalo student Univerziteta u Čikagu, gde je završio osnovne studije, ali i doktorat iz astronomije. Naredne dve godine posvetio je izučavanju biologije na Berkliju i Stenfordu, nakon čega je počeo da radi kao asistent na Harvardu, na Katedri za astronomiju. Ubrzo zatim odlazi na Kornel univerzitet, gde dobija položaj stalnog profesora astronomije i upravnika Laboratorije za planetarna istraživanja. Na Kornelu je radio sve do poslednjih dana svog života.
Kako je bio obučavan i na polju astronomije i biologije, Segan je postao jedan od kreatora dve nove naučne discipline – planetarnih nauka i astrobiologije. Bez obzira na to što je upamćen pre svega kao popularizator, bio je vrstan naučnik, što mu je najviše pomoglo da ga svet prihvati kao zvaničnog zagovornika nauke. Govorio je da ima privilegiju da bude deo jedine generacije koja je odrastala u vreme kada su planete i njihovi sateliti prestalii da budu samo blede mrlje na nebu, a postale pravi, nezavisni svetovi sa bogatom geološkom, a možda čak i biološkom istorijom.
Pozdrav od dece planete Zemlje
I pored skepticizma koji je negovao i promovisao, Segan je više puta razmišljao o mogućnosti života na Veneri, Marsu, Jupiteru ili čak Mesecu, ali uvek u okviru zdravog rezona i realne mogućnosti. Njegova fascinacija astrobiologijom i želja za istraživanjem i otkrivanjem novih svetova, dovele su do toga da je postao jedan od osnivača čuvenog SETI programa, pored Frenka Drejka, kreatora Drejkove jednačine, za koju se mislilo da može da nam pomogne da izračunamo matematičku verovatnoću za postojanje tehnološki razvijenih civilizacija u kosmosu.
SETI (Search for Extraterrestrial Intelligence) je ime programa koji uključuje niz aktivnosti koje se bave potragom za vanzemaljskom inteligencijom, ali na temelju konvencionalne nauke i naučnog metoda. Jedna od najpoznatijih aktivnosti, opisana i u Seganovoj čuvenoj knjizi i istoimenom filmu Kontakt, predstavlja analizu elektromagnetnog zračenja iz svemira, snimljenog radio-teleskopima, u potrazi za veštačkim signalom koji bi zasigurno poticao od inteligentne civilizacije. SETI projekat je dugo finansirala američka vlada, ali je tokom poslednjih godina bio primoran da se okrene privatnom sektoru i finansiranju iz privatnog kapitala, kao i pomoći volontera širom planete.
Segan je bio i vodeći naučni konsultant u NASA, koja ga je tokom zlatnog kosmičkog doba (1960–1990) uključila u timove koji su vodili sonde poput Marinera 2, Marinera 9, Vikinga, Galilea i Vojadžera; ove letelice su se hrabro uputile ka unutrašnjim i spoljašnjim planetama Sunčeve porodice i poslale nazad na Zemlju revolucionarne podatke. Ogroman doprinos koji je dao istraživanju Sunčevog sistema, krunisan je privilegijom da bude kreator prve fizičke poruke odaslane u svemir ka civilizacijama koje bi je nekada mogle naći i preslušati.
Letelice Pionir 10 i 11, lansirane 1972, odnosno 1973. godine, ponele su sa sobom pozlaćene aluminijumske ploče koje sadrže poruke sa Zemlje, zapisane univerzalnim jezikom nauke i umetnosti, a namenjene su ušima i očima, ukoliko ih imaju, onih koji bi ih presreli. Na pločama su crteži muškarca i žene, prikazani u razmeri sa samom letelicom, zajedno sa podatkom o položaju Zemlje u Sunčevom sistemu, šematskim prikazom hiperfine tranzicije molekula vodonika, najzastupljenijeg elementa u svemiru i još nekoliko detalja.
Mada odaslana u svemir 1977, letelica Vojadžer je zbog svoje tehnološke superiornosti uspela da prestigne Pionir 10 i sada je jedina sonda napravljena ljudskom rukom koja je napustila područje Sunčevog sistema. Vojadžer ne putuje sam. On nosi još komplikovaniju i finiju poruku stanovnicima svemira koji žele da je čuju.
Segan je bio na čelu tima koji je dizajnirao i čuvenu Vojadžerovu zlatnu ploču, poruku romantično nazvanu Pozdrav od dece planete Zemlje. Vojadžer je zvezdama poneo svojevrsnu vremensku kapsulu. U njoj se nalazi 116 fotografija koje bi trebalo da ilustruju biodiverzitet naše planete, zatim su tu zvuci vetra, groma, životinja, pesma ptica i kitova, muzička dela različitih kultura i iz različitih doba, pozdravi na 55 različitih antičkih i modernih jezika… Pošto je crtež nagih tela muškarca i žene sa Pionirove plakete izazvao negodovanje, Vojadžer je poneo samo siluete ljudskog para. Ploča sadrži i jednostvano uputstvo za rukovanje i reprodukciju.
Politika nauke
Vremenom, počev od nekoliko članaka za „Nacionalnu geografiju“, pa preko kraćih gostovanja na televiziji, Segan je polako postajao omiljeni govornik nauke. Njegove knjige, sa Zmajevima raja na čelu, za koju je dobio Pulicerovu nagradu, uvrstile su ga među najbolje naučne pisce sveta. Ušao je u televizijsku produkciju sa serijalom Kosmos: Lično putovanje, kultnom naučnopopularnom emisijom koja je oborila sve rekorde gledanosti svog žanra, dobila dve Emi i jednu Hugo nagradu, i 34 godine kasnije i dalje uživa neverovatnu popularnost. Prateća, istoimena knjiga bila je čitavih 70 nedelja na listi najprodavanijih „Njujork tajmsa“, učinivši Segana bogatim. Kosmos je ove godine doživeo i svoj nastavak, svojevrsni omaž originalnoj seriji, ovoga puta sa Nilom de Grasom Tajsonom kao voditeljem.
Karl Segan je nesumnjivo postao slavna ličnost i, po njegovim biografima, njegove akademske obaveze počele su da plaćaju cenu slave. Suviše zauzet oko ideje da masovne medije upotrebi u korist nauke i da popularizaciju dovede na još viši nivo, načinivši od televizije najveću učionicu na svetu, počeo je da otkazuje predavanja na fakultetu, a neki od njegovih studenata su bili primorani da potraže nove mentore. Pristizale su žalbe od kolega, a javili su se i napori da se njegova laboratorija izmesti iz zgrade Kornel univerziteta.
Nakon snimanja Kosmosa, Segan se vratio na Kornel i 1992. bio nominovan za članstvo u Nacionalnoj akademiji nauka. Mada je bilo potpuno jasno da konkretna naučna dostignuća i broj objavljenih radova nisu dovoljni da bi naučnik dobio ovo prestižno i elitno članstvo, mnoge kolege su bile uverene da je Segan bio više nego zasluženo kandidat. Njegova posvećenost javnom razumevanju nauke, društveni rad, saradnja sa vladom i publicitet, morali su biti dovoljni da mu osiguraju titulu akademika. Ipak, činilo se da će ovog puta upravo njegova sopstvena slava da stane na put naučnom priznanju, i Seganu je članstvo odbijeno većinom glasova. Nepopularnost kod njegovih starijih kolega, koju je stekao zbog aktivnog prisustva u medijima, koštala ga je mesta u Nacionalnoj akademiji nauka.
Dve godine kasnije, ista akademija dodelila mu je medalju za javna dostiguća; potpuno ironično, s obzirom na to da su razlozi koji su se mogli čuti za odbijanje njegovog članstva ležali upravo u prevelikom publicitetu. Sama nagrada nije mogla da nadomesti lični poraz koji je Segan doživeo. S druge strane, šteta je već bila načinjena, jer je odlukom naučnog autoriteta da mu se ne odobri ulazak u Akademiju, njegov naučni kredibilitet već bio ozbiljno narušen. Odluka Akademije navela je svet da se zapita da li je dobro odlučio kada je odabrao Segana za govornika nauke.
Popularnost koju je stekao se nije prvi, niti jedini put obila o Segana pri nominaciji za članstvo u Akademiji. Mnogo godina ranije, tačnije 1967, Segan je radio na Harvardu kao asistent. Kada je izrazio želju za stalnim profesorskim nameštanjem, njegov predlog je odbijen, a kolege su obrazložile ovu odluku time što je Seganovo učestalo pojavljivanje na televiziji zapravo samopromocija.
Ipak, politika nauke nikada nije uspela da porazi neverovatni Seganov entuzijazam. Bez obzira na to što ga starije kolege sa Akademije nisu prihvatile, i što mu je Harvard odbio mesto stalnog profesora, ostaje činjenica da je Segan za nauku učinio više nego što bi njemu lično pripadanje takvim institucijama moglo doneti.
Milijarde i milijarde
Fraza koja se više nego išta drugo vezuje za Segana, milijarde i milijarde (billions and billions), zapravo je produkt popularne kulture. Segan ovu frazu nikada nije izgovorio, mada je nešto slično rečeno u jednoj od 13 epizoda Kosmosa (billions upon billions).
Iza Segana ostale su generacije nadahnutih ljudi; dece koja su izrasla u naučnike gledajući Kosmos. Inspiracija koju je njegova vedra pojava zračila dok je pričao o čudesima vasione, zarazila je armije obrazovanih ljudi koji i dalje šire ideju o istraživanju svemira.
Karlovo ime danas nose jedan asteroid, jedno mesto sletanja na Marsu, jedno planetarno šetalište i naučni muzej; Seganu je posvećen izvanredan holivudski film Kontakt, snimljen po njegovoj istoimenoj knjizi, a njegovo ime nosi i Centar za istraživanje života u kosmosu, kao i tri prestižne nagrade na polju komuniciranja nauke. Od 2009, muzički projekat nazvan Simfonija nauke inkorporirao je mnoge scene iz Kosmosa i kroz elektronsku muziku nastavlja da promoviše Karlove ideje.
Seganov sin, Nik, postao je pisac, i napisao je scenarija za mnoge epizode čuvenog serijala Zvezdane staze; u jednoj od njih može se videti Seganova memorijalna stanica na Marsu, sa ugraviranim Karlovim citatom:
Iz kog god razloga da si na Marsu, drago mi je što si ovde i voleo bih da sam sa tobom.
Karl Segan je umro u 62. godini, 20. decembra 1996, od retke bolesti koštane srži. Svetu još uvek nedostaje.