Очекује се да ће 2050. године с обзиром на број становника бити потребно 60 одсто више хране него данас. Шта је храна будућности?
Текст: Јасна Жугић
На улицама многих кинеских градова можете да купите јестиве инсекте спрепмљене на различити начине – као кандиране посластице или главно јело. Постоји чак и брашно од инсеката које се користи као замена за обично. Пре него што почнете да замишљате како је једење инсеката гадно и како их никада не бисте ни пипнули, треба имати у виду да многе студије показују да би управо инсекти требало да буду храна будућности, и то не толико далеке.
До 2050. године на Земљи ће бити око 9,3 милијарди људи па ће бити потребна нова решења у вези са исхраном, коришћењем воде и енергетских ресурса, објавила је Организација за храну и пољопривреду Уједињених нација. Према њиховим проценама, 2050. године ће за толику популацију бити потребно произвести 13,5 милијарди тона хране годишње, што је за 60 одсто више него данас. То ће бити могуће уз неколико сценарија – ако заменимо месо за инсекте, алге и делове кукуруза који су богати протеинима и ако једемо месо настало у лабораторијама и генетски модификовану храну, наводи се у часопису New Scientist.
Инсекти, а понајвише цврчци, гусенице и свилене бубе, храна су будућности и постоје многи разлози зашто је добро јести инсекте – здрави су јер садрже много протеина и добрих масти, а богати су калцијумом, гвожђем и цинком. Инсекти емитују много мање гасова који производе ефекат стаклене баште у односу на стоку (на пример, метан производе само неке групе инсеката, попут термита и бубашваба), као и много мање амонијака у односу на свиње. За гајење инсеката није неопходно земљиште и много су ефикаснији у превођењу хране у протеине. Цврчцима је потребно 12 пута мање хране него говедима, четири пута мање него овцама и упола мање него свињама и пилићима како би произвели исту количину протеина.
Упркос томе, инсекти још увек нису постали примарна храна, а неколико истраживача поставило је питање како на инсекте као храну гледају становници западних земаља. Дошли су до закључка да већина људи из Европе и Северне Америке на инсекте као храну гледа са гађењем, али и да ту праксу повезује са примитивним понашањем. Осећање гађења тешко је променити, али је ипак могуће уз едукацију и директан контакт. Зато се организују ”Банкети буба”, односно едукативна предавања уз дегустацију инсеката, како би предрасуде људи биле пољуљане. Та окупљања се спомињу и у извештају Организације за храну и пољопривреду јер се показало да умногоме доприносе смањењу осећања гађења према инсектима као храни.
У истом извештају пише и да култура, под утицајем животне средине, историје, структуре заједнице, људског понашања, мобилности и политичко-економског система, дефинише правила о томе шта је јестиво а шта није. Укратко, прихватање или одбацивање инсеката јесте питање културе, а то значи да може бити и промењено.
Бургер из лабораторије
У будућности ће бити потребно променити и порекло хране. На Универзитету технологије у Ајндховену, у Холандији, месо се производи у лабораторији. Истраживање Харолда Марлоуа и његових сарадника из 2009. године показало је да се за исхрану месом користи скоро три пута више воде, 2,5 пута више енергије, 13 пута више ђубрива и 1,4 пута више пестицида у односу на исхрану без меса. Управо је зато настала идеја да се месо производи у лабораторији како би се смањили трошкови и загађивање околине али и како би се сачували ресурси попут воде.
Идеја о ”узгајању” меса у лабораторији постоји већ деценијама. И Винстон Черчил је 1931. године рекао да ћемо ”побећи од апсурдности да узгајамо цело пиле како бисмо појели крилце или грдуи, тако што ћемо те делове развијати самостално у одговарајућим апаратима”. Први бургер настао у лабораторији дошао је 2013. године из Холандије са Универзитета у Мастрихту.
Према подацима портала Food Safety News, од 2013. године до сада око 30 лабораторија је објавило да се бави истраживањем у овој области. И поред тога, лабораторијско месо још увек није на рафовима продавница. Највећи проблем је што производња још увек није јефтина (истраживање које је изнедрило први бургер коштало је скоро 300.000 евра), а неколико лабораторија, стартапа и компанија објавило је да су направили месо са одговарајућом текстуром које има укус пилетине, пачетине, свињетине, говедине или рибе.
Изазови са којима се те организације сусрећу јесу проналажење одговарајуће мешавине извора хране како би се мишићне ћелије множиле и ткиво развијало. Та мешавина треба да буде јефтина, али и лишена животињског порекла и алергена.
ИТ на њиви
Информационе технологије ушле су и у област ратарства – све више података о локацији парцела, количини воде, замљишту и слично прикупља се како би пољопривредници сазнали шта да раде и у ком тренутку како би добили најбоље приносе. Међу водећим институцијама у тој области у региону јесте BioSense институт у Новом Саду чији је тим научника у Сједињеним Америчким Државама освојио прву награду на Syngenta такмичењу.
Задатак им је био да обраде огромне количине података о временским приликама, карактеристикама земљишта (pH вредност, количина глине…) и приносу близу две стотине сорти соје како би одговорили на питање коју сорту соје треба сејати на одређеној њиви како би се повећао принос и смањио потенцијални ризик који се јавља услед непредвиђених временских услова.
”Знање из домена пољопривреде исцрпљено је и будућност је у примени ИТ-а. Специјалне камере виде оно што људско око не види. Дроновима, сателитима и сензорима можемо да посматрамо огромна пространства, а на крају се све своди на примену big data аналитике (аналитике података) која нам даје могућност да закључимо које одлуке треба донети на терену како би се оптимизовала производња”, каже вођа тима докторанд Оскар Марко.
Њихов приступ успео је да побољша принос на њивама између пет и десет одсто и то само бирањем одређене сорте соје која би била оптимална за одређено подручје.