Недавна истраживања доводе у питање оно што мислимо да знамо о томе колико дуго и на које све начине су шимпанзе користиле камени алат
Текст: Никола Здравковић
Око 600 километара западно од Абиџана у Обали Слоноваче налази се Национални парк Таи, једна од ретких преосталих прашума у западној Африци. Речице Н’зо, Мено и Хана својим токовима секу густи шумски предео ка југозападу и граници са Либеријом. У кишној сезони оне се видно шире и, пресечене палим дрвећем, плаве густу и мрачну обалу.
Таи је права метропола шимпанзи. Године 1976., као млади дипломац, у Таи први пут стиже данас чувени приматолог Кристоф Беш. Тада му је највеће теренско искуство било пар месеци праћења горила у Руанди, три године раније, са великом Дајен Фоси као супервизором. У Таију се окреће шимпанзама, и уз њих остаје цео живот.
Након прелиминарног истраживања и повратка у Цирих, у прашуму се враћа три године касније, и, преуређујући стару метеоролошку станицу са својом женом Хедвиг, организује први истраживачки камп, данас познат као Северни. Кристоф и Хедвиг следећих десет година проводе у прашуми, навикавајући шимпанзе на своје присуство.
Данас, тридесет пет година након настанка, дом Бешових постао је стециште западноафричке приматологије, са истраживачима из целог света. Северном придружени су и Јужни и Источни камп. Кристоф постаје један од највећих светских стручњака за шимпанзе, посебно њихове употребе каменог алата приликом разбијања ораха.
Приматолозима се 2005. године прикључује група археолога предвођених Хулиом Меркадером, шпанским археологом са Универзитета у Калгарију. Заинтересовани су за предео у близини Бешовог Северног кампа, у долини потока Аудренисру. Овај поток црне воде крије у свом окриљу велико палеонтолошко откриће, и Меркадер жели да копа.
Принцип најједноставнијег решења
У околини потока налазе се три ископине необичних имена: Ноуло, Сакоглотис Б и Панда 100. Присутно камење показује знаке наменске употребе и фосилне остатке хране. Другим речима, алат коришћен за разбијање ораха. Користиле су га – шимпанзе. Меркадер је довео људе на прво археолошко налазиште материјалне културе примата.
Повучени заједничким интересовањима, Беш и Меркадер раде на заједничком чланку о ископаним артефактима. Процењују старост камења на 4300 година. Старије је, другим речима, од најстаријих људских насеобина у прашуми. По Меркадеру, ово значи да употреба алата код шимпанзи има дугу праисторију, и да можда сеже у генетску прошлост све до наших заједничких предака.
Наиме, камени алат који користе шимпанзе делује рудиментарно, али не треба га зато занемарити. Шимпанзе процењују тежину, облик и оштрину, преносе и обрађују камење чишћењем или ломљењем. Овакво понашање захтева дугу еволутивну историју. Због тога нам парсимонија, принцип најједноставнијег решења, указује да ми и шимпанзе можда делимо почетке употребе алата.
Једна друга група археолога је у јулу 2011. године тражила остатке Кенијантропуса (Kenyanthropus platyops) на обали језера Туркана у северној Кенији. Кенијантропус је хоминин – припадник категорије којој данас припадају само људи и шимпанзе – стар преко три милиона година. Тражећи његове остатке, археолози су случајно набасали на велико откриће.
Зове се Ломекви 3: прави музеј најстаријег каменог алата икад пронађеног; око 150 артефаката, старих 3.3 милиона година. Заправо, за око 700.000 година је старији од претходно најстаријег алата, пронађеног у Гони, у сливу реке Аваш у Етиопији. Још важније – и необичније – ово је први откривени алат који је старији од ”нашег” рода Homo.
Алат из Ломеквија 3 је гломазан и не уклапа се у Олдован, технолошку традицију која, по фосилним остацима, почиње у Гони и траје неколико стотина хиљада година, ширећи се Африком, Азијом и Европом. Претпоставка је да су преци из Ломеквија нестали пре него што се њихова традиција употребе алата проширила, али историјска граница је свеједно померена.
Археологија примата
Хулио Меркадер се 2009. прикључује групи својих колега у писању чланка за Nature у којем оснивају археологију примата као нову интердисциплинарну науку. Ова наука требало би да превазиђе базични проблем са налазиштима као што је прашума Таи, где археолози нису познавали примате, а приматолози су били неупућени у методе ископавања и датовања.
Кристоф Беш остаје у Обали Слоноваче као домаћин приматолошким истраживањима. Присуствује експлозији популарности новог начина посматрања и истраживања животиња у дивљини: камери-замки. То су стационарне, неупадљиве камере које активирају снимање када детектују оближње кретање. Снимање се најчешће прекида након 60 секудни.
Истраживачи који их користе обилазе их сваких неколико недеља, како би прегледали снимке и заменили батерије. Наравно, већина снимљеног материјала буде – ништа, јер камера не разликује животињу од гране коју је померио ветар. Међутим, нађе се, наравно, и понеко благо. Истраживачи хвале ове мале посматраче и зато што не угрожавају околни свет ни на који начин.
У последњих неколико година, организоване групације ових камера могу се наћи у стаништима шимпанзи широм Африке, у четрнаест земаља од Уганде до Малија. Скривене у крошњама и трави, мотре на велики број породица ових примата, док их на сваких пар дана обилазе истраживачи са десетина института и факултета широм света.
Камера у савани Сангареди у Гвинеји 24. марта 2011. године први пут бележи једну занимљиву појаву. Истраживачи су је поставили на необичну локацију – у близини шупљег, сувог дрвета које је било пуно камења. Како је снимак показао, једна шимпанза се издвојила из групе, пришла дрвету, узела камен са земље, вриснула и зафрљачила га међу остало камење у шупљини стабла.
У току следећих неколико месеци, слично понашање се снима у још три локације, код различитих породица западноафричких шимпанзи. Шта је у питању? Шимпанзе су раније биле примећене како бацају камење приликом одмеравања снага, али ово је солитарна активност. Истраживачи претпостављају да је понашање – ритуално. Шимпанзе праве прве споменике.
Знамо да животиње раде много ствари које су се некад приписивале искључиво људима: комуницирају, осећају бол, користе алат, утичу на своју околину, остављају материјалне остатке. Међутим, ритуал – дефинишимо га као чин који нема утилитарну вредност – захтева когницију способну да разуме свет око себе и машта о томе како он функционише.
Да ли шимпанзе имају такву способност? Одговор је: не знамо. Имамо навику да на свет гледамо антропоцентрично. Ако се шимпанзе понашају на начин на који тренутно не умемо да објаснимо, посегнућемо за сопственом, добрим делом спекулативном, праисторијом у потрази за тумачењем. Можда ово понашање шимпанзи нема ама баш никакве ритуалне узроке.
Са друге стране, исти тај антропоцентрични порив нас понекад спречава да увидимо да можда и нисмо баш тако посебни. Зашто би ритуалност била искључиво људска? Употреба каменог алата код примата је толико стара – није немогуће замислити да еволутивни корак од разбијања ораха до прављења споменика и не мора бити тако велик.
Национални парк Таи
Ова прашума је све већа мета интересовања прехрамбене и фармацеутске индустрије. Њена просторна, еколошка и политичка неприступачност дуго су криле њену флору и фауну од западних очију. Те очи су данас упрте, између осталог, у катамфе, биљку чији плод садржи тауматин, протеин више хиљада пута слађи од шећера, а безопасан за дијабетичаре.
Лимба или корина је дрво познато локалном народу Крумен као извор лека за маларију. Компанија ”Гибсон” искористила је квалитетно дрво лимбе за своје чувене футуристичке гитаре Flying V и Explorer. Изразито ретке, ове гитаре се данас продају за по неколико стотина хиљада долара. То не важи за дрво, које је, макар овде, широко распрострањено и еколошки сигурно.
У крошњама живе слепи мишеви. Hypsignathus monstrosus, слепи мишеви злослутног имена и великих, чекињастих глава, ноћу се скупљају уз обале река и праве велику буку. Позивају женке. Светска здравствена организација каже да су ови слепи мишеви једни од три преносника вируса еболе, а прашума Таи природни резервоар ове смртоносне болести.