Опстанак животиња у њиховим природним стаништима, не зависи толико од правних регулатива и забрана колико од понашања људи које се може заснивати и на магијским веровањима
Текст: Јована Николић
Рационалност, разматрање чињеница и података, ширење знања о томе како живи свет функционише и колико је биодиверзитет важан, као и свесвно смањење активности које га угрожавају – претпоставља се да је ово прави пут ка очувању угрожених животињских врста и њихових станишта. Међутим, у тој превише општој слици усмереној само на један начин размишљања, често се пропшута преиспитивање шта о овим питањима мисле они од којих у највећој мери зависе угрожене врсте, а то је локално становништво.
Овог лета истраживачки тим, који чине Џорџ Холмс и Каролина Вард са Универзитета у Лидсу и Томас Анеурин Смит са Универзитета у Кардифу, објавио је рад о значају митолошких животиња, као и оних које заиста постоје али им се приписују магична својства, на очување биодиверзитета и заштиту угрожених врста. Рад који је изазвао значајну пажњу светских медија, скоро да и не садржи конкретне савете, али аутори нису ни имали тај циљ већ првенствено да укажу на неке од пропуста које праве тимови који се баве конзервацијом.
Пре свега, то је подразумевање рационалног погледа на свет и искључивање локалних веровања, ритуала и митова. Осим тога, аутори предлажу да у тимовима који се баве очувањем угрожених врста поред научника који долазе из природних дисциплина, треба ангажовати и историчаре, антропологе и етнозоологе како би се у обзир узело и оно магијско што се око животиња испреда а тиче се директно њиховог опстанка.
Када се животиње нађу у својим природним стаништима, изван заштићених простора, њихов опстанак не зависи толико од правних регулатива и забрана колико од веровања и понашања људи који насељавају иста географска подручја а која могу допринети конезрвацији, иако су заснована на магијском а не научном начину мишљења, али и додатно угрозити поједине врсте. Аутори се у раду пре свега осврћу на појединачне случајеве са Мадагаскара и Танзаније али има и других примера.
Важна домина међу угроженим животињама јесу лешинари. Уколико изумру, рушење осталих домина се не може зауставити а негативне последице би биле бројне. Због високог ризика од сценарија у коме ових животиња нема а остаци мртвих заражених животиња се развлаче, последњих година доста се ради на подизању свести о њиховом значају. Са друге стране, у појединим заједницама магијска веровања играју много значајнију улогу од аргумената па тако има оних који у својим ритуалима ове животиње угрожавају, али и оних који верују да ће их уколико повреде лешинара пратити лоша срећа па желећи да сачувају себе штите и ове птице.
Међу животињама које углавном не спадају у омиљене, али њихова угроженост може довести до веома песимистичне слике, налазе се и хијене. Мада често нападају људе у етиопској области Комболча, локално становништво им се ретко супротставља. Верује се да својим завијањем преносе натприродне поруке и да се хране злим духовима. Ова веровања потичу из времена пре прихватања ислама и може се рећи да су усклађена са стварним значајем хијена за одржавање екосистема.
Такође у Етиопији, али нешто источније, у граду Харару, поштовање према хијенама је отишло корак даље па у појединим породицама постоји традиција храњења хијена, а неки људи им храну чак дају из својих уста што почиње да поприма особине својеврсног шоуа. Овај град чији је стари део опасан зидинама из 16.века, према писаним подацима пегаве хијене насељавају најмање 500 година и чисте га од органског отпада. Становништво им је захвално за ову услугу па толерише да се крећу истим улицама, а ритуал храњења хијена је започет из одређене дозе страха јер се верује да их овај ритуал спречава да нападају људе. Зато је важно одржавати га из генерације у генерацију.
Између злих духова и гласника предака
Међутим, људи због својих магијских уверења и митова често прогањају или убијају угрожене животиње, што такође не би требало да се игнорише при осмишљавању стратегија за њихово очување. У наредних 1000 година могао би да изумре ај-ај, врста лемура са Мадагаскара. За локално становништво ово би вероватно представљало неку врсту митске победе над злом. На другим крајевима света деца овог примата цртају као своју омиљену животињу и пишу му писма подршке. Највећи део његовог живота одвија се на дрвећу па углавном насељава шуме, мада због њиховог крчења све чешће дели простор са људима. Неретко га фармери убијају под изговором да уништава њихове усеве иако није потврђено да то заиста и чини. Прави разлози се ипак крију у зони мистичног.
Без сумње, ај-ај је лемур јако необичног изгледа, највећи ноћни примат и то са зубима попут глодара. Осим тога, карактерише га веома дугачак прст који му помаже у лову. Након што куцкањем по кори дрвета утврди где се налазе хранљиве ларве, ај-ај зубима прави рупу из које храну извлачи овим прстом. Зазуврат дрво може добити услугу чишћења од штетних инсеката. Међутим, његов необичан изглед и непријатни звуци које испушта учинили су да малгашко становништво живи у читавом низу уверења и митова у којима је он зло биће. Појављивање ај-аја у селу, према сујеверју, означава да ће ускоро неко умрети, а према неким легендама ова животиња чак ноћу улази у куће и убија људе на спавању. Како би спречили своју смрт, људи верују да је ипак безбедније убити лемура за ког верују да уколико свој дугачки прст усмери према некоме, та особа ће ускоро умрети.
Овакав однос према ај-ају, део је културе којом доминирају такозвани фејди, што се често преводи као табуи. Они су карактеристични за Мадагаскар, разликују се од региона до региона, и док се неки односе на забрану ношења одређене боје или коришћења одређене врсте хране, има и оних који су директно повезани са магијским животињама. Тако је забрањено убијати неке такође угрожене врсте лемура јер се верује да у њима живе духови предака, а фејди штите и ендемску зракасту корњачу.
Духови предака често, према веровању неких афричких народа, преузимају облик змије. Ови у Африци јако распрострањени гмизавци повезани су великим бројем веровања па су тако у некима добри духови које треба чувати, док су у другима облик зла. Са друге стране, чињенице говоре да у афричким земљама велики број људи умире од уједа змија, али и да оне штите од штетних инсеката и глодара, што донекле може објаснити ова амбивалентна веровања. У појединим селима се верује да је питон дух умрлог врача који комуницира са тренутним врачем и преноси му важне поруке. Зато је питон апсолутни владар свог станишта, а међу људима влада страх да ће уколико промене његово станиште питон побећи, а они остати без важних порука.
Магијска веровања имају веома динамичан карактер, напомињу аутори рада о конзервацији магичних животиња. Наиме, разликују су од заједнице до заједнице, противрече једна другима али се и временом мењају. Велике промене наступале су када су одређене заједнице покрштаване или исламизоване, када су њихови чланови стицали образовање у другачијим клутурама, али до промена долази временом и унутар саме заједнице јер искуство често натера приповедаче да промене легенду. Зато укључивање ових веровања у процесе конзервације није нимало једноставно. Осим што, према мишљењу британских истраживача, у ове процесе треба укључути и научнике који се баве ирационалним аспектима људског живота, важно је и да се став према магијским уверењима не поједностављује, односно да се она не посматрају изоловано од шире слике света којој припадају.