Поред сопственог стреса услед посете ветеринару, вожње колима, петарди, усисивача или одласка на изложбе и такмичења, пси су постали прави сунђер и за осећања власника, посебно хроничан стрес
Фото: Анђела Мрђа
Текст: Анђела Мрђа
Ова болест модерног доба није захватила само људе, већ и њихове све чешће љубимце – псе. Као човеков сапутник, припитомљаван више десетина хиљада година, пас се прилагодио много чему – од пет фризера и кабаница до поподневних дремки у софи и редовних оброка који у зделe падају готово “с неба”.
Стога резултати најновије студије, објављене у часопису Nature, који први пут указују на повезаност између хроничног стреса код људи и њихових љубимаца, можда, на први поглед, и не изненађују превише.
Након што је првобитно установљено да се акутни стрес и код људи и међу животињама изузетно лако преноси, група истраживача желела је сада да испита утицај хроничног стреса власника на психу њихових љубимаца.
За потребе истраживања, спроведеног у Шведској, испитивано је 58 власника и 58 паса, од чега 33 шетланска овчара и 25 бордер колија. Сваки од њих најпре је попунио сопствени тест личности (Big Five Inventory), а потом и псећи (Dog Personality Questionnaire). Након тога, од сваког пара узет је узорак косе односно крзна, а пси су додатно добили и огрлице за континуирано праћење нивоа активности.
Како би пратили ниво стреса и код једних и код других током неколико месеци, тим предвођен зоологом, Лином Рот, са Линкопинг Универзитета у Шведској, мерио је концентрацију кортизола познатог и као „хормона стреса“ који се услед дугорочног стреса таложи у коси односно крзну. Поред тога, учесници су редовно попуњавали упитнике о свом менталном стању као и понашању љубимца.
Ротин тим пратио је читав низ варијабли попут разлика у нивоу активности и начину живота током летњих и зимских месеци. Међутим, по завршетку испитивања испоставило се да је једино расположење власника било одговорно за анксиозност код пса. Другим речима, власник са великом количином кортизола у коси имао је и пса са великом количином овог хормона у крзну.
Интересантно је да поменути однос није функционисао у обрнутом смеру. Наиме, истраживачи нису пронашли доказе анксиозности или нервозе власника у случајевима када су њихови пси били изложени хроничном стресу, наведено је у студији објављеној у часопису Scientific Reports. Насупрот томе, пси су реаговали на суптилне промене у мирису власника, нервозу, грицкање ноктију и раздражљивост.
„У почетку сам била прилично изненађена оваквим резултатима. Међутим, чињеница је да је човек центар света свог пса док људи, са друге стране, имају и друге сегменте живота“, наводи Рот за Националну Географију.