Нова истраживања потврђују старе сумње да је мало ледено доба увело историју из Антике у Средњи век
Текст: Никола Здравковић
Историја свих досадашњих друштава могла би се посматрати и као историја климатских промена.
Марта 536. године букнуо је непознати вулкан негде на Северној хемисфери, избацивши велику количину аеросоли у атмосферу. Далеко одатле, на Апенинском полуострву, увелико је беснео рат. Цар Јустинијан желео је да поврати колевку Римског царства, деценијама под влашћу непослушних Острогота, у окриље Константинопоља.
У року од четири године, армије Јустинијана и његовог прослављеног генерала Велизара држале су готово читаво полуострво под својом контролом. Те године десила се још једна изразито јака ерупција, овај пут негде у тропима. Затим још једна, нешто слабија, 547. За три ерупције у једанаест година највероватније нико у Европи није ни знао.
Услед нагле засићености читаве Земљине атмосфере различитим честицама, сунце је наредних лета сијало слабије. Мора су се охладила, а падавина је било мање. Широм света, проширила су се подручја под сталним ледом. Усеви су пропадали, пашњаци постајали јалови. Народи који су живели у хладним подручјима одлучили су се за покрет.
Улф Бинтген са Швајцарског федералног института за истраживање шума, снега и предела, вођа тима научника који се бави климатским последицама ових временски блиских ерупција, назива овај период ”Мало ледено доба Касне антике”. У деценијама након 547. забележене су најниже просечне температуре у последњих 2000 година, до око 4°C ниже од просека.
Процене истраживања Бинтгена и сарадника, објављене у фебруару 2016. године у часопису Nature Geoscience, кажу да су се температуре вратиле на просечне вредности од пре 536. године тек средином седмог века – тачније, у годинама око 660. нове ере. Међутим, када се клима вратила својим старим навикама, више од једног века касније, свет је изгледао много другачије.
Почетком седмог века појавио се ислам. Мухамед је умро 632, а новостворени Праведни (Рашидун) калифат је у наредних пар деценија освојио огроман простор од северне Африке до данашњег Ирана. Једна од последица захлађења била је и повећана количина падавина широм Арабијског полуострва, што је знатно олакшало путовање и узгој камила.
Са друге стране, суше су, уз вишедеценијско ратовање против Византије, исцрпле некада моћно персијско царство Сасанида. Иако је Византија добила рат 627. године, оба царства су била знатно ослабљена. У року од неколико година, Арапи су, оснажени новом сврхом и добром (климатском) срећом, освојили Персију, а Византију гурнули ка Малој Азији.
Готово век пре стварања Праведног калифата, док је Јустинијан још седео на византијском трону, читав медитеран је погодила једна од највећих епидемија куге у људској историји. У року од две године (541-542. н.е.) однела је 25 до 50 милиона живота. Масовна неухрањеност, једна од последица захлађења, омогућила је лакше ширење ове опаке болести.
У истом судбоносном периоду, догодио се велики талас миграција. Словени су неочекивано и у огромном броју ступили на европску позорницу, трајно променивши слику Балкана. У централној Азији, све до Црног мора, смењивали су се номадски каганати: Гок, Туркички, Хазарски. Авари су населили пространства око Црног мора.
Читав свет је био у превирању. У сукобима са централноазијским каганатима прославио се један кинески гувернер под именом Ли Јуан. Искористивши турбулентно доба последњих година династије Суи, као и смрт цара Јанга, Ли Јуан преузима кинески трон и проглашава се царем. Данас је познат као Гаозу, зачетник династије Танг, златног доба средњовековне Кине.
Далеко на западу, са друге стране Атлантика, велики мезоамерички град Теотихуакан био је у кризи током шестог и седмог века. Крајем шестог века, услед све раширеније глади, становништво буни и спаљује велелепне грађевине дуж Авеније мртвих. После вишеструких побуна и унутрашњих сукоба, Теотихуакан се у потпуности напушта. Остају само рушевине.
Образац је Улфу Бинтгену очигледан. Историја није предодређена климом, али јесте њена пажљива слушкиња.
—
* За илустрацију текста коришћено је славно уље Питера Бројгела “Ловци у снегу” (слика горе), као и мотиви из средњевековног илумираног календара Très Riches Heures du duc de Berry