Крај 2015. године обележило је и обустављање експеримената на две врсте мајмуна
Текст: Јована Николић
Након 30 година и толико дугих истраживања која су му претходила, један психолошки експеримент је прекинут. Амерички Национални институт за здравље (NIH) овог месеца је одлучио да обустави психолошке експерименте на резус макаки мајмунима, које је тридесетак година спроводио др Стефан Суоми. Оваквој одлуци је претходила једногодишња кампања коју је водила организација PETA (People for the Ethical Treatment of Animals), која је у неким тренуцима као своје оружје користила емоције уместо аргумената.
Иако су активисти славили ослобођење резуса као своју победу, званичници NIH инсистирају на томе да је одлука унутрашње природе и да на њу нису утицале бројне активности које су претходне године указивале на проблематичност експеримента. При сваком обраћању јавности директор спорне лабораторије у Мериленду, Константин Стратакис, користио је прилику да напомене да је одлука заснована на приоритетима у програму и финансијској ситуацији истичући да ова установа самостално одлучује на шта ће трошити свој новац без обзира шта други мисле о њиховом раду.
Одвајање
У контроверзним експериментима Суоми је истраживао како рани развој утиче на менталне болести и поремећаје и колику улогу има окружење у овом периоду у односу на наслеђе и генетске предиспозиције. Следећи већ испробан рецепт свог некадашњег професора, Харија Харолоуа, Суоми је експерименте вршио на резус макаки мајмунима који са човеком деле 93 одсто ДНК. Осим тога, ови мајмуни живе у сличним заједницама и везују се за своју мајку, односно младунче, као врста која је на њима започела своја истраживања.
Педесетих и шездесетих година експерименти доктора Харолоуа су изаивали осуде и негодовање јер је овај психолог користио врло окрутне методе у свом раду. Желећи да испита теорије о везивању у раном детињству и да ли се веза између мајке и младунчета заснива на потреби за храном или љубављу, Харлоу је младунце резуса одвајао од мајке заменивши је справама од жице или меканих тканина. Професор је годинама посматрао како ове справе повређују и плаше младунце који ће готово увек између хране и нежности изабрати ову другу могућност. Иронично звучи чињеница да је Харлоу овако желео да упозна природу љубави.
Осамдесетих година Стефан Суоми започиње експерименте на истој врсти мајмуна али са нешто другачијим методама и циљем. Помоћу експеримената, који су до недавно извођени уз финансијску подршку државе, Суоми је истраживао како однос између мајке и младунчета утиче на целоживотно ментално здравље. Младунце је одмах након рођења одвајао од мајке, често их плашећи изненданим јаким звуковима, а тако уплашене их остављао саме у кавезу како би проузруоковао њихове трауме и психичке тегобе. Осим тога, код ових мајмуна је изазивана зависност од алкохола, а мајке су често успављиване у присуству младунаца.
Да ли су овакви експерименти оправдани? – око овог питања још увек не постоји сагласност у научној заједници. Чињеница је да су за тридесет година рада експерименти на овим мајмунима послужили као основа за велики број научних радова, али да ли је ово био једини начин за долажење до важних сазнања још није јасно.
Да ли смо једнаки?
У својим радовима о истраживањима која се врше на животињама биоетичар и филозоф Питер Сингер као критеријум оправданости поставља питање да ли животиње пате. Сингер у великој мери следи утилитаристичку школу која би сагледала све добре и лоше последице експеримента а затим се определила за могућност која пружа највише добробити. Међутим, Сингер напомиње да у последице треба убројати и интересе животиња подједнако као што би били убројани интереси људи. Сва бића способна да пате треба посматрати исто, а схватање човека као суперироне врсте према Сингеровом мишљењу није оправдано.
Иако се Сингер није изјаснио директно поводом овог експеримента, на основу његовог целокупног рада јасно је да би рекао: Ако смо спремни да иста истраживања вршимо на људима, она су оправдана. Међутим, научници који истичу вредност експеримента на макаки мајмунима углавном повећавају његову нужност тврдњом да оваква истраживања није могуће вршити на људима из етичких разлога.
Други критеријум оправданости, према Сингеровом утилитаристичком мишљењу, био би везан за значај самог експеримента и питање да ли ће побољшати живот великог броја људи или животиња. Само на први поглед изгледа као да је на ово питање лакше одговорити.
Између две ватре
Аугустин Фуенц са Универзитета у Нотр Даму каже да без обзира на дугу историју ових експеримената, он још увек не може да види њихове резултате који су променили разумевање менталног здравља људи, док је са друге стране штета која се наноси мајмунима очигледна. У тексту који је написала за Scientific American Барбара Ј. Кинг, која је као антрополог дуго проучавала ове животиње у природном окружењу и познаје њихове навике, објашњава какве негативне последице по њих има овај експеримент. Она признаје важност теме, али каже да није јасно да ли се ови резултати могу добро превести на ментално здравље људи. Међу онима који су се обратили америчком Конгресу и затражили да заштити ове животиње налази се велики број угледних научника а једна од њих је и Џејн Гудал чије је радове о понашању примата наградило и ово законодавно тело.
Ауторитет оних који подржавају Суомијеве експерименте није ништа мањи, а на овој страни у сукобу се налази и Америчка асоцијација психолога. Ховард Курцман из ове установе тврди да спорне експерименте треба посматрати из шире перспективе. Он истиче да су ови експерименти довели до сазнања да сличне варијанте гена код људи и код мајмуна чине неке индивидуе подложнијим поремећајима расположења и личности. Чарлс Нелсон, професор педијатрије и неуронаука на Харварду тврди да је Суомијев рад значајан јер пружа информације које проучавања деце не могу. Сам Суоми каже да су приликом његових истраживања код људи и мајмуна уочене сличне промене у здрављу и понашању када су одвојени од мајке или их она на неки начин угрожава. Он тврди да ће ова сазнања помоћи у лакшем идентификовању људи који су склони менталним болестима и развијању терапије.
У лабораторији се тренутно налази око 300 резус макаки мајмуна који ће у наредне три године бити распоређени у резервате. У међувремену тим ће наставити да ради са овим животињама али неће узгајати нове, а након њиховог одласка ће наставити да користи све добијене податке.
Можда ће обустављање експеримената вођено финансијским разлозима бити добар тренутак за истраживаче да се осврну на претходни рад и сагледају све резултате и поставе питање да ли је било могуће до њих до њих доћи на другачији начин и колико је година ескпериментисања потребно да би резултати били опипљиви и применљиви.
Само неколико недеља пре обустављања експеримената на макаки мајмунима, амерички Национални институт за здравље (NIH) је престао да врши медицинска истраживања на шимпанзама за која према речима директора, Франциса Колинса, више није било оправдања. Медицински институт је још 2010. године установио да експерименти на шимпанзама више нису неопходни јер постоје нове методе и технологије за унапређење јавног здравља. Осим тога, веровања да су шимпанзе погодне за проучавање неких људских болести, временом су се испоставила као погрешна. Након тога NIH је ослободио 310 шимпанзи, а задржано је 50 јединки да би се у случају ванредног стања на њима вршила истраживања. Међутим, у новембру ове године установљено је да ова идеја није била добра због немогућности да се лабораторије за хитне интервенције опреме тако да се у њима налазе и шимпанзе и смртоносни вируси. Одлука о ослобођењу преосталих 50 шимпанзи је према званичним изјавама из NIH такође донета из финансијских и техничких разлога.