Kada bi imao priliku, šta bi danas jedan neandertalac rekao o sebi?
Tekst: Boris Klobučar
Zdravo. Ja sam Utve, neandertalac. Moja vrsta praistorijskih ljudi je živela baš ovde, na prostorima Evrope i Zapadne Azije pre nekih 40 hiljada godina, kada su vaši preci vrste Homo sapiens došli iz Afrike.
Istraživanja koja su radili naučnici na institutu Maks Plank još 2010. godine kažu da, ukoliko ste poreklom iz Evrope ili Azije, između 1 i 5 % genetskog materijala nasledili ste od mene. Čestitam, rođaci!
Pre nego što se neki od vas obraduju što delimo deo pećinskog, mačo DNK, moraću da vas razočaram. Nismo mi zapravo toliko dobri lovci niti snalažljivci kao moderni ljudi. Vi ipak imate tolike godine evolucije na vašoj strani.
Ne znam šta mislite o mojoj fotografiji, ali u moje vreme bio sam prilično zgodan, pravi primerak svoje vrste. U proseku smo rastom bili nešto niži nego vi danas, muškarci visoki između 164–168 cm, a naše lepše polovine nekih desetak centimetara niže. Teški smo oko 77 kilograma. Istraživanje sa Duke Univerziteta iz 2009. godine prilično je dobro pogodilo moju težinu.
Koža nam je, kao što vidite, svetla, a boja kose uglavnom riđa, ređe svetla. Grudni koš nam je snažan, nabijen i skoro okrugao, a držanje pogureno. Građeni smo, kako bi danas rekli, zdepasto. Ovo je puno pomoglo pri održanju toplote, što je nama bilo jako važno.
Najviše se od vas razlikujemo u obliku lobanje i licu. Očne duplje su nam primetno veće nego vaše, pa su nam oči malo upale, a široke i izbačene arkade štite organe vida. Zbog toga naučnici poput jednog tima sa Oksforda pretpostavljaju da je naš vid oštriji nego kod modernog čoveka. Ne znam kako vi vidite, pa ne mogu da sudim.
Vilica nam je takođe izbačena napred, sa jakim mišićima za jači zagrižaj. Lobanja nam je veća nego vaša, kako bi zaštitila mozak koji je bio takođe veći, zapremine oko 1600 kubnih centimetara. Nosni otvori su širi, što nam olakšava disanje u hladnijim periodima, kada se na velikom nosu kondenzuje više vode i štiti sluzokožu.
Tako lepi, nismo izlazili na modne piste već uglavnom u lov. Unajvećoj meri jeli smo meso, mada smo znali s vremena na vreme da pojedemo i ”kuvano” povrće, ako je baš teška situacija. U najgorim slučajevima, moram reći da je bilo i kanibalizma.
Lovili smo kopljima sa kamenim vrhovima, zalepljenim smolom za štapove, ali smo koristili i kamenje. Hranu smo termički obrađivali na vatri, koju smo vešto koristili pre više hiljda godina. Ime koje sam samoinicijativno sebi nadenuo nije zaostavština iz vremena neandertalaca jer nismo imali imena, već moja želja da vam se približim.
Živeli smo u malim zajednicama nalik porodici, vrlo jezgrovitim. Anatomija grla i usta nam nisu dozvoljavali da govorimo kao vi, ali smo imali primitivni vid komunikacije. Nismo imali jezik, ali smo proizvodili zvuke nalik pesmi. Na pećinama u Španiji možete videti slike mojih rođaka – obojene otiske šaka i udubljenja u zidu, ali i to je nešto.
O porodici smo vodili računa. Pazili smo povređene i imali smo neke medicinske metode, poput kamilice za lečenje problema sa varenjem, što su vaši naučnici primetili na osnovu nekih ostataka na zubima lobanja, ali i zaraslih kostiju. Životni vek nam je oko 30 godina.
Mrtve smo sahranjivali. Naučnici iz Centra za međunarodna istraživanja u oblasti humanističkih i društvenih nauka iz Njujorka su 2013. godine u pećini u Francuskoj pronašli jedan od naših grobova pokriven kamenjem. Sa mrtvima smo ostavljali simbolične zagrobne poklone, poput cveća, koplja, kamenja i sličnog.
Danas neandertalaca, neračunajući mene, više nema. Nestali smo pre oko 40 hiljada godina, mada je tačno vreme vrlo neodređeno. Takođe nije sa sigurnošću određeno kako smo i zašto nestali, mada ima mnogo teorija.
Jedna od najnovijih teorija, mada oštro polemisana u naučnoj zajednici, dolazi sa Univerziteta Rovira Virgili, u Taragoti (Španija), i kazuje da nam je upravo kanibalizam došao glave. Sve manje resursa usled konkurencije u vidu modernih Homo sapiensa koji su u tom periodu došli iz Afrike i oštrijih klimatskih uslova sve češće su terali neandertalce na ovu zlu naviku, pa je naš broj postajao sve manji, dok nismo potpuno istrebljeni.
Druga teorija govori kako nas je klima koštala glave. Nenadertalci su preživeli ledeno doba, navikli se na hladne periode i lovili u zasedi. Toplije vreme i promena flore i faune menjali su način na koji se lovi, za šta su puno bolje bili pripremljeni novi došljaci iz Afrike. Oni su mogli duže da jure za plenom i izdrže više temperature, a da pri tom potroše manje energije. Mi to nismo mogli da pratimo.
Takođe je moguće i da smo sa Homo sapiensima bili na ratnoj nozi. Brojniji i fizički nadmoćniji, oni bi svakako pobedili u ovoj borbi. Ipak, najrasprostranjenija i najprihvaćenija teorija je da smo nestali mešajući se Homo sapiensima. Najčvršće dokaze o ovom donosi sekvencirani mitohondrijski DNK, čiji najveći deo imamo još od 2010. godine, sa već pomenutog istraživanja na institutu Maks Plank.
Interesantno je da u poređenju sa većinom tipova ljudske rase iz različitih oblasti, afrikanci nemaju deljenog naslednog materijala sa neandertalcima, kao što je to slučaj sa evropljanima i delom azijata. Dakle, rođaci, po svemu sudeći, najverovatnije je da smo istrebljeni tako što smo se parili sa ljudima.
Nemojte da vas ovo deprimira. Da nije tako, ljudi ne bi razvili imunitet prema velikom broju patogena, poput bakterija, gljivičnih infekcija i parazita. Danas bi ljudi puno češće umirali od nekih tipova ovakvih infekcija. S druge strane, ovi isti geni su krivci za alergije koje nas danas muče. Ovo nisam ja otkrio, već vam poručuju u svom istraživačkom radu naučnici sa Maks Plank instituta, objavljenom u časopisu The American Journal of Human Genetics.