Како су сисари након нестанка диносауруса почели да мењају животне навике
Фото: Wikimedia
Текст: Ђорђе Петровић
„Док једном не смркне, другом не сване“, ова народна изрека вероватно на најбољи начин изражава оно што се десило сисарима након нестанка диносауруса. Наиме, док су тираносауруси и остали предатори из редова диносауруса господарили нашом планетом, сисари су били мали и плашљиви и водили су ноћни начин живота, а током дана су се скривали од поменутих грабљиваца. Једноставно, нису били у стању да се са диносаурусима такмиче за храну и територију. Међутим, када су диносауруси нестали пре око 65 милиона година, сисари су полако почели да излазе из таме и све већи број животних активности обављали су на дневном светлу. Међу првим таквим сисарима били су и мајмуни и човеколики мајмуни, преци данашњег човека.
Ову тезу – да су први сисари живели у сенци диносауруса, а да су тек након њиховог нестанка почели да мењају навике – научници су формулисали још 1942, али све доскора нису успевали да је поткрепе доказима. Палеонтолози су имали потешкоћа да само на основу посматрања фосила древних животиња утврде какво је било њихово понашање. Обично су претпостављали да је нека животиња ноћобдија уколико има карактеристике као што су огромне очне дупље и одређени облик носних шупљина. Али такав начин закључивања био је прилично спекулативан и није могао да одговори на питање када су сисари ноћ заменили даном.
У потрази за одговорима, група истраживача са Универзитета из Тел Авива и Лондонског универзитетског колеџа анализирала је начин живота и понашање 2415 врста сисара које постоје данас. Они су уз помоћ алгоритма реконструисали могуће понашање предака поменутих врста уназад све тренутка када су први сисари еволуирали од рептилског претка пре око 220 до 160 милиона година. Ови истраживачи користили су две различите варијације породичног стабла сисара, али резултати су остали исти: сисари су изашли на светлост дана пре између 52 и 33 милиона година.
„Били смо веома изненађени што смо пронашли блиску корелацију између нестанка диносауруса и почетка дневне активности код сисара, али добили смо идентичан резултат користећи неколико алтернативних анализа“, навео је Рои Маор са Универзитета у Тел Авиву, водећи аутор студије објављене у часопису Nature Ecology & Evolution.
Сисари су почели да повремено и у кратким интервалима излазе на светлости дана већ након 200.000 година од нестанка диносауруса. Кажемо „већ“, јер за еволуцију „200.000 није нарочито дуг период. То прође за трен ока“, констатује Маор и додаје да су, на пример, преци данашњих камила, нилских коња и лама били активни барем делимично током дана и у сумрак. Преци примата били су једни од првих сисара који су почели да обављају животне активности претежно током дана, пре отприлике 52 милиона година. Очи примата представљају један од важних доказа у прилог овој тези. И док већина врста сисара чак и данас има велики број штапичастих ћелија, односно специјалних фоторецептора у оку који омогућавају монохроматско виђење при слабом светлу, њима недостаје fovea, област ретине где је фокус најјачи и детектује боје при јаком светлу. Људи и примати имају ову карактеристику вероватно због тога што су провели неколико милиона година више на дневној светлости од осталих сисара, што им је омогућило да развију ову врсту адаптације.
Истраживачи упозоравају да студија показује само корелацију између нестанка диносауруса и изласка древних сисара на светло дана, али не тврди да је прво изазвало друго. „Веома је тешко повезати промене у понашању код сисара који су живели тако давно са еколошким условима у том времену, па не можемо рећи да је изумирање диносауруса узроковало то да сисари постану активни током дана“, каже коауторка ове студије Кејт Џонс, научница са Лондонског универзитетског колеџа. „Ипак, видимо јасну корелацију у нашим налазима.“
И док неки истраживачи сматрају да је студија добро урађена, има и оних који упозоравају да у нашем знању о понашању древних сисара има још много рупа које алгоритам не може да попуни. „Све док не пронађемо начин да посматрамо фосиле и директно разумемо како су се ове изумрле животиње понашале, то ће и даље бити само предикција“, наводи Стивен Брусат са Универзитета у Единбургу, који није био укључен у поменуту студију. „Могуће да је изумирање крајем доба креде довело до великог преображаја од ноћних ка дневним сисарима, али не би ме изненадило да су неки сисари – који су живели истовремено са диносаурусима – такође били активни током дана, а ми још нисмо пронашли одговарајући начин да утврдимо тако нешто. То ће бити следећи велики корак приликом тестирања ових резултата“, закључује он.