Година веронауке

Слично чини и Српска православна црква, иначе највећа и најмасовнија религиозна организација у Републици Србији. Локална специфичност се огледа само у томе да овдашња Црква тврдоглаво и систематски користи нетачан годишњи календар, па Нову годину дочекује са две недеље закашњења, а понекад инсистира и на нечему сасвим уврнутом – да се модерни вилењак Деда Мраз назива богоугодним именом Божић Бата.

Незахвално је поредити аутора Исповести и најбољег Платоновог ученика међу хришћанима са танушно образованим и чак морално проблематичним појединцима који се данас издају за Божје изасланике на земљи. Но, за разлику од Августина, целокупно модерно свештенство, од локалних пароха до патријарха, без устезања ће држати новогодишњу службу и благосиљати почетак нове године.

Ова се церемонија у бити не разликује од оне сасвим паганске, какву је још у доба док су будући родитељи Јована Крститеља, Захарије и Елизабета, у тамо некој удаљеној Јудеји туговали што немају порода, изводио управо млади Јулије Цезар као првосвештеник римске званичне религије (то му је била прва јавна функција), у једнако импресивном костиму какве данас носе свештеници готово свих религија.

Два миленијума касније, нелогична веза модерне државе и Цркве у погледу празника је обострана – секуларне државе данас, Србија на пример, празнују верске празнике као нерадне дане. Разлози су, као у случају мирења Цркве са прославом Нове године, такође практичне природе – да су ови празници радни дани, што би једино било сасвим по Уставу, нико не би долазио на посао.

Питање је, међутим, о практичној природи једне друге, важније везе државе и религије од светковања празника. Колико је, на пример, веронаука неизбежна?

ГРЕШНИ УЏБЕНИК

Имао сам прилике да видим један уџбеник из Веронауке за ниже разреде основне школе. Мала је вероватноћа да ћете набасати на исти, будући да сваки владика у СПЦ прописује другачији уџбеник и даје благослов другом аутору и другачијем програму, по нахођењу. Већ то открива чудновату околност – уџбеници, а и програм једног школског предмета нису једнаки у целој држави и потпуно су везани за организациону јединицу унутар ове невладине организације, односно епархију, као што је, уосталом, уређен и сав други духовни и економски живот Цркве.

Ако су, а надајмо се да нису, остали уџбеници, на другим територијама, из овог предмета бар делимично налик на онај који сам имао прилике да листам, па да оставим, па да га у неверици прочитам још једном, у њима нема ничег о Новој години или Јулију Цезару. Али ни о Јовану Крститељу. О Светом Августину, наравно, нема ни помена.

Књига се састоји из крајње произвољних промишљања о славама у Србији, о заједништву и поштовању према свештенству, неканонских и за ту прилику измишљених молитви за пре и после учења, затим потпуно нетачно исприповедане библијске приче о Каину и Авељу, одломака приче о потопу и Ноју са наведеном погрешном поентом, искривљене представе о Светом Сави као некаквом духу и поред онолике прелепе српске књижевне баштине, једном бизарном збирком (дечјих) песама са религиозном тематиком непознатих, ненаведених, али очигледно потпуно савремених аутора ниске писмености и уметничког израза.

Књига је илустрована украденим, непотписаним илустрацијама, и то сасвим бестидно украденим – од култног Гистава Дореа, преко сцена из стрипoва и чувене мапе путовања Светог Саве Пеђе Ристића, до илустрација из уџбеника за друге предмете домаћих издавача, комбинованих са фотографијама начињених мобилним телефоном са неке славе. Текст је нелекторисан и до те мере неписмен да је непријатно наводити примере који се крећу од „СрБских“ до „Јеврејских“. Једини смислен и писмено срочен садржај је писмо препоруке/благослова надлежног владике које је одштампано на унутрашњој корици уџбеника.

Аутор књиге је по свему судећи вероучитељ.  

ФЕУДАЛНИ ПРЕДМЕТ

Црква је феудално устројена организација. Сав духовни живот, па самим тим и веронаука, одвијају се у епархијама. Њен управитељ је апсолутни господар, судија и извршна власт за све што се унутар ње догађа. Црква није имала разлога да такву друштвену организацију напусти ни у савремености. Разлог је једноставан – у модерним земљама, Црква је одвојена од државе, али исто тако и држава од Цркве. И то је неоспорно.

Међутим, можемо да се питамо колико је оправдано да у нашем просветном систему постоји један живи траг феудалног устројства.

Недавно је министар просвете, науке и технолошког развоја, Срђан Вербић, у говору пред Националним саветом за просвету отворио управо ово питање, разматрајући колико знамо о ефектима Веронауке 15 година након њеног увођења. Недељама након тога, у јавности се још дискутује да ли су нам потребни Веронаука и Грађанско васпитање.

На министрове сугестије реаговао је Синод Срспке православне цркве једним дугим, оштрим саопштењем у коме се углавном дискутује о личности и поступцима министра, док се постојање Веронауке правда као културна и демократска тековина у модерној Србији, за шта се наводи кључни аргумент – 95 одсто грађана се изјашњава као православни хришћанин. Црквене власти сматрају да овај податак Завода за статистику, прикупљен у пописима становништва, представља „демократску одлуку“ и у погледу Веронауке.

Излишно је учити једну феудалну организацију демократији и основним начелима грађанског одлучивања – на пример, да попис становништва нема једнаку тежину као питање „Да ли желите Веронауку у школама?“ на референдуму. Но, из дугог текста којим се СПЦ огласила назире се нешто што би могло више да забрине од програма спорног предмета и поменутог рђавог уџбеника (надајмо се да су бољи у другим епархијама).

БОЖЈА СТАТИСТИКА

Сад кад је доведена у питање, Синод као главни орган власти у СПЦ заправо нема ниједан аргумент за даље постојање Веронауке осим – мноштва грађана који „конзумирају“ религиозност. Могло би се рећи да сви, дакле 100 одсто грађана Републике конзумира прехрамбене производе, али у основним и средњим школама не постоји предмет Храна.

Такође, врло велика већина грађана Републике се разможава, па и део оних који су се зарекли на целибат, али у нашим школама не постоји предмет Сексуално васпитање (мада би његово увођење решило неке проблем за које се и Црква залаже, као што је превелики број абортуса међу адолесцентима).

Погледајмо, ипак, нешто мање саблажњиво – на пример, плазма кекс. Колико грађана Републике Србије редовно купује и једе плазма кекс, колико њих га конзумира повремено, а колико га је јело бар једном? Одговор на последње питање је вероватно у апсолутној вредности виши од броја православних хришћана у Србији (постоји и посна линија овог производа). Но, потпуно би био бесмислен захтев произвођача, невладине организације или привредног друштва да из тог разлога уводимо предмет Плазмонаука уз алттернативну опцију Јафа васпитање.

Колико грађана гледа ријалити програме? Колико гласа за одређену странку? Да ли због масовности тих друштвених појава треба да уводимо предмет или бар наставну лекцију Фарма или Велики брат? Или пак да пружимо могућност да родитељи бирају да ли ће њихова деца слушати предмет о политичкој странци А или странци Б?

Школски предмети, од Хакслија наовамо, успостављени су на једноставној идеји да се деца одгајају тако што их школе упознају са доступним научним знањима. И то се чини не зато што науку упражњава много људи или се тиме за њу припрема подмладак, већ је то најбољи начин да се нова поколења уведу у освојено цивилизацијско знање, да се спреме за живот, овладају начинима закључивања и размишљања и буду оспособљена да привређују.

ЗЛО И ДОБРО

Ако се поново присетимо великог Августина, па његово онтолошко учење о злу сасвим поједноставимо и сведемо на софизам који би био употребљив и на Твитеру, Бог је добар, а зло је само његово одсуство, па ако зарад поређења употребимо и мало физике (коју Црква данас признаје једнако као и Нову годину) и кажемо да је Бог као материја, а зло као вакуум, можемо се упитати – какво је уопште добро од Веронауке за грађане Републике, било да су верујући, било да нису?

Никакво.

Веронаука која се предаје у школама у држави слободних грађана као што је Србија представља вакуум у правном, педагошком, научном, теолошком, па и у економском смислу.

Будући да је ослобођена плаћања пореза, Црква ни на који начин не партиципира у пуњењу државног буџета, али се из истог извдајају немала средства због постојања веронауке. Она одлазе на плате вероучитеља које по свом укусу бира феудални владар локалне епархије и који не морају да поштују готово ништа од правила каква прописују просветне власти. Простим пребројавањем предмета и потребног особља, могло би се проценити да би само због укидања Веронауке и прерасподеле ових средстава плате наставника и учитеља могле да порасту барем за пет одсто. Ствар се подиже за још пет одсто паралелним са укидањем Грађанског васпитања.

У Сједињеним Америчким Државама, на пример, два ће случајна саговорника, ако се у разговору задрже дуже од сат времена, пре или касније поразговарати и о Богу, али је због одељености Цркве и државе потпуно незамисливо да се у јавним школама предаје веронаука. Једнако је незамисливо да ђаци уче веронауку у, на пример, Француској, чије су правне тековине уграђене и у наш друштвени и државни поредак. У Великој Британији, у државним школама, религија се изучава само као културни и друштвени феномен.

И управо у овим развијеним земљама цркве су далеко пуније паством него у Србији. Цркве су богатије, између осталог, јер саме организују наставу. Традиције се далеко боље и пажљивије чувају. У културу се улаже несразмерно више, гради се више сакралних објеката, а верске слободе су неупоредиво развијеније. Имајући у виду мрачне и бизарне афере које потресају СПЦ могуће и да ствари са моралом иза црквених зидина стоје боље.  

Са друге стране, научно-технолошки ниво ових земаља, предузетнички дух и иновативност који се везују за просечног грађанина драматично су виши него у Србији и гарантују далеко већи бруто друштвени производ и квалитетнији живот људи.

Календа је у римској традицији био назив за дан у месецу кад су повериоци наплаћивали дугове, а држава прикупљала порез. По овој доброј традицији, Нова је година и у Србији крај економске године, због чега се неколико дана пред дочек платни промет доведе до усијања у свим банкама. Црква, међутим, безбрижно чека прелаз у наредну календарску годину и не само зато што би фискална година могла да јој траје још 14 дана. У савременој Србији, Црква је ослобођена свих пореза. У јединој истинској Божјој држави која је икада бар делимично изграђена на земљи, Византнији, није била.

Срећни новогодишњи празници! И они други, наравно.

Ставови изнети у тексту су искључиво опсервације аутора и не представљају обавезно институционални став Центра за промоцију науке.