Истраживачи из Шангаја у генетичком коду бубашвабе траже тајну њене издржљивости
Текст: Анђела Мрђа
Након што је у касном шеснаестом веку доспела из Африке на тло Северне Америке, америчка бубашваба (Periplaneta americana), почела је да се прилагођава прљавом градском животу и да се шири по целом свету. Данас је то једна од највећих врста инсеката који живи у човековој непосредној близини. Њихова моћ прилагођавања и преживљавања на загађеним местима, у мрачним, мемљивим подрумима или надомак ресторанских контејнера пуних ферментисане хране, привукла је пажњу научника који су у тој издржљивости и снажном имунитету наслутили потенцијална открића корисна за човека. Тако су се истраживачи са Института за физиологију биљака и екологију у Шангају недавно посветили изучавању генетичког кода бубашваба и у њему пронашли одговоре на многа питања у вези са издржљивошћу.
Можда за научнике и није било толико изненађујуће што је сам узрок пронађен у генима, али свакако јесте податак до ког су током истраживања дошли, а то је да једна мала бубашваба која може највише порасти до 5 сантиметара има више од 20.000 гена што је скоро исто колико и човек. Такође је утврђено да је свака група гена задужена за различите функције организма, а да су све оне заједно у служби једног главног циља – неуништивости.
Кинески научник, Шуи Хан, у свом раду који је марта ове године објавио научни часопис Nature Communications, објашњава како ови системи заједно функционишу. Наиме, једна група гена служи да изоштри чуло мириса захваљујући ком бубашвабе веома брзо и непогрешиво налазе своја омиљена места гозбе. Како су она веома често врло загађена, друга група гена стимулише рад унутрашњег система за детоксикацију који организам штити од било чега токсичног што инсект унесе. Најзад, посебна серија гена јача имунолошки систем чија је главна улога непрестана борба против бактерија и инфекција са којима је у исто тако непрестаном контакту. Поред овог, бубашвабе карактерише и веома велика способност регенерације која јој обезбеђује поновно израстање било ког дела тела који повреди или откине.
Откривши даљим испитивањима да је за њихову високу способност прилагођавања градској средини, мрачним и влажним местима где се углавном могу наћи, највише заслужна хемијска комуникација унутар организма као и додатна специфична отпорност на токсине и бактерије, научници су се посветили испитивању саме путање хемијских сигнала унутар организма. Проучавање хеморецептивног система бубашваба омогућава дубљи увид у њихову изузетну способност адаптирања свакој новој средини јер он игра улогу посредника између спољашњих надражаја и унутрашњег, физиолошког одговора организма на њих.
Због свега тога америчка бубашваба пружа потенцијални модел за проучавање брзог раста, високог нивоа плодности и завидних способности регенерације ткива. Још једна откривена специфичност у вези њихових гена јесте то што она има други величини геном међу инсектима. У овоме је премашује само скакавац чији је дешифровани геном највећи међу инсектима. Занимљиво је да око 60 одсто генома америчке бубашвабе чине репетитивни односно понављајући елементи што потврђује тезу да понављање истих низова нуклеотида утиче на повећање величине генома.
И поред свих утврђених специфичности и невероватне издржљивости бубашваба, истраживање није успело да потврди познату тезу према којој би ови инсекти преживели и атомску бомбу. Тако је та тврдња и даље остала неоснована, а све што људи од њих за сада имају јесте екстракт етанола бубашвабе који се користи као прописан лек за зарастање рана и обнављање ткива. Научници се ипак надају да ће даљим истраживањима описаних хемијских веза унутар организма у будућности доћи и до значајнијих открића за човечанство.