Како је Црква добила битку, а потом изгубила велики цивилизацијски рат око примата у пословима тумачења природе
Текст: Невена Грубач
У време у ком се веровало да је наша планета центар универзума, да вештице ходају земљом и да се свакодневно склапају уговори са ђаволом, разлика између науке и јереси била је тања од врха пера којим су потписиване осуде на смрт. Тамо где данас бронзане статуе окупљају туристе не би ли направили још неку фотографију модерног Рима, некада су гореле ломаче на којима су стајали носиоци идеја сувише смелих за време у ком су живели.
Да би се са било каквим научним доказом који је контадиктирао светом писму и његовом тумачењу света изашло пред бискупе, папе и владаре, морала је постојати одређена врста слепе храбрости и одлучности. Кроз читаву историју постојали су људи који су овом особином крчили пут кроз свемире незнања и заблуда; учењаци, научници, који су давали животе за владавину разума и одгонетање нерешивог.
Црква је путем научног прогреса газила веома споро и опрезно; толико опрезно да су у процесу њеног прилагођавања на новонастале парадигме нестајале читаве каријере и животи.
ПУТЕВИ ИНКВИЗИЦИЈЕ
Идеја о инквизицији настала је око 12. века, када се јавила потреба за установом која се неће бавити теологијом у најширем смислу, јер су за то већ постојали црквени органи, већ ће њен задатак бити превенција и борба против јереси. Инквизиција је имала за циљ да пронађе, истражи и осуди све невернике, јавне или тајне, који би на било какав начин угрозили или увредили свето учење хришћанства. Инквизитори нису одговарали никоме до папи, њихова моћ била је неприкосновена, а могли су на суд да изведу и духовнике који су били на вишим позицијама од њих самих.
Бискупска, а потом и Папска света инквизиција, деловале су по принципу тајних оптужби и анонимних подказања. Свако је могао оптужити свакога из потаје, и инквизиција је у овоме била савршено дискретна, успевши да у народ усади параноидни страх и општу сумњичавост. Уколико би оптужени признао грехе и у тајности потказао своје саучеснике те пригрлио цркву, био би помилован. У супротном, казна би била или одузимање имовине, затвор или смрт.
Како је признање било третирано као значајније од сваког физичког доказа, јер се само кроз истину човек могао прочистити од греха, а како је црква увек била рада да прихвати покајнике, уведен је један делотворан метод у прибављању признања и брендирања цркве као превасходно доброчититељске институције која увек пружа другу прилику. Овај метод био је мучење људи до изнуде признања, а 1252. године папа Иноћетније IV га је увео у инквизицијске протоколе као валидан и легалан начин да се јереси стане на крај.
Уколико је некад и имала какву позитивну и оправдану конотацију, инквизиција ју је током своје крваве историје загубила, те су белешке о догађајима које је узроковала остале као једне од најбруталнијих и најострашћенијих у историји човечанства. Мада извори нису савршено усклађени код самих података, сви се слажу у томе да је као последица деловања инквизиције спаљено око 30.000 живих људи, протерано 18.000, а на друге начине кажњено 300.000.
НОВА КОСМОЛОГИЈА
Средином 16. века, црква и инквизиција добиле су тимове саветника, учених људи, теолога и правника, који би помагали кардиналима, те раскринкавали лажне доктрине и чували интегритет вере, а такође бивали консултовани у вези са горућим световним питањима. Управо се на овај начин и оваквим аналитичким процедурама инквизиција упознавала и са новим научним парадигмама које нису биле у складу са католичком догмом.
Делање ових тимова довело је до забране дистрибуције многих јеретичких књига које су пропагирале сувише смеле идеје неконзистентне са учењем цркве. Многе књиге су спаљиване на јавним местима као наук свима да се такви садржаји неће толерисати. Једну од таквих књига написао је непосредно пред смрт Никола Коперник, пољски лекар, астроном и математичар, који се дрзнуо да предложи фундаментално различит космолошки модел од оног који је био општеприхваћен. Књига се звала О кружењу небеских тела, а смештала је Сунце у центар универзума, око кога је кружила Земља, обрћући се истовремено и око своје осе.
Овакав модел универзума назван је хелиоцентрични модел и био је директно супротстављен Птоломејевом геоцентричном систему, по коме су сва небеска тела кружила око планете Земље, а који је црква подржавала и који се савршено слагао са филозофијом светог писма. Библијски описана статична позиција Земље толико је снажно утицала на поимање реалности читавог света, чак и научног ауторитета, да је хелиоцентризам био исмеван и од стране савременика астронома.
Коперникански модел био је само идеја, само теорија на парчету папира лишена било каквог доказа или могућности емпиријске провере. Како је сам Коперник умро непосредно по објављивању свог рада, читав проблем могао је пасти у сенку владајуће доктрине и бити заборављен од људи. Управо ово би се можда и десило да се једном математичару није учинило да хелиоцентризам има сувише смисла да би био игнорисан. Истрајавање у овој замисли и решеност да је докаже, формирале су читав животни пут италијанског научника који се дохватио ове нове космологије.
Након Коперникове смрти, служећи се оруђима инквизиције, црква се сукобила са овим научним дивом, једним од очева научне револуције који је непослушно бранио Коперника, а скандалозно оповргавао Птоломеја и Аристотела и све уздрманији геоцентризам – Галилеом Галилејем.
АСТРОНОМ ИЗ ПИЗЕ
Као и многе друге учењаке тог доба, и Галилеа Галилеја отац је присиљавао да постане лекар. Током студија медицине на Универзитету у Пизи, сасвим случајно, једном приликом се замислио посматрајући како ветар љуља велики лустер који је висио са плафона. Користећи откуцаје свог срца као временску референцу, приметио је да је лустеру потребно исто време да направи један замах, ма колико да је лук којим се њихао био дугачак. Инспирисан, отишао је кући и овај експеримент поновио, овог пута користећи два клатна истих дужина. Потврдио је да је обома клатнима било потребно исто време да направе један замах, без обзира на то што је једно заљуљао више, а друго слабије. Галилео се сматра изуметељем часовника са клатном, иако је било потребно скоро стотину година да се овакав часовник усаврши и постане прецизан.
Страст ка експериментима и љубав према математици више није напустила маладог Италијана, те је успео да убеди свог оца и пребаци се на студије математике и филозофије природе. Касније професионално усавршавање открило му је астрономију и космологију, и тиме затворило круг његових интересовања и на својерсан начин дефинисало читав његов животни пут.
Галилео Галилеј се сматра оцем експерименталне физике, као и посматрачке астрономије. Мада му многи приписију откриће телескопа, Галилео је, заправо, искористио већ постојеће нацрте за конструисање дурбина, адаптирао их и досетио се да њиме посматра ноћно небо. У почетку, овакав дурбин могао је увеличати слику око три пута, али након Галилеових модификација и додавања стакленог сочива, направљен је први прави телескоп – рефрактор, који је, у тренутку када је био усавршен, могао увеличати посматрани објекат за око тридесет пута.
ПОГЛЕД У ЗВЕЗДАНО НЕБО
Уз помоћ свог телескопа, Галилео је прикупио неке од необоривих доказа који су могли постати емпиријска основа до сада само теоријском хелиоцентричном систему. Посматрајући планету Јупитер, приметио је да се око њега крећу четири звездице слабог сјаја. После пажљивог изучавања, схватио је да су то, заправо, Јупитерови природни сателити који орбитирају око своје матичне планете везани њеном гравитацијом. Њему у част, ова четири највећа Јупитерова месеца, од укупно 67, названи су Галилејеви месеци, а индивидуална имена су им Ио, Европа, Калисто и Ганимед.
Једна од најзначајнијих тврдњи које је изнео, био је доказ да планета Венера има своје мене, сличне Месечевима. Хелиоцентрични систем је предпостављао овакав феномен, имајући у виду кружење Венере око Сунца, те самим тим и промену осветљености њене површине посматрано са Земље, али до тог тренутка фазе Венере нису могле бити доказане.
Галилео је посматрао и Сатурн и открио његов систем прстенова. Служећи се примитивним телескопом, у почетку му се учинило да је Сатурн тројни планетни систем, да би тек касније, посматрајући Сатурн под другачијим углом, увидео да је погрешио. Још једна грешка које није био свестан, била је откриће планете Нептун. Галилео ју је пронашао на небу, означио и описао њене карактеристике, све време мислићи да је у питању обична звезда слабијег сјаја. Касније јој више није могао ући у траг, те је одустао од њеног изучавања. У Галилејево време, није се знало за две најудаљеније планете Сунчевог система – Уран и Нептун.
Данашњи астрономи посматрачи као наук користе Галилејево искуство у посматрању Сунца. Након његовог изучавања феномена на површини Сунца, које данас називамо сунчевим пегама и за које знамо да представљају промене у температури сунчеве површине које за последицу имају тамнији изглед појединих региона у односу на околину, Галилеј је у потпуности изгубио вид. Са данашњом технологијом, веома је лако и безбедно посматрати Сунце уз помоћ заштитних филтера, али као пионир астрономских посматрања, Галилео је морао платити пуну цену за своја открића.
Драматично откриће били су и кратери, планине и мора на Месецу, које су причале о несавршености небеских тела, као и демистификовање магличасте траке која се протезала преко читаве небеске сфере, а коју зовемо Млечни пут. Галилеј је схватио да ову маглу заправо чини стопљени и удружени сјај удаљених звезда које насељавају нашу галаксију.
Докази су се низали сваки пут када би Галилеј уперио свој телескоп у звездано небо, љуљали су се темељи геоцентризма и теорија која је стављала Земљу у центар универзума лагано је губила на смислу. Будно око инквизиције пратило је сваки корак сада већ славног астронома, а цркви се ни мало није допадала дрскост и бласфемија нове космолошке поставке.
КОПЕРНИКАНСКО ЗАВЕШТАЊЕ
Механизам који је покренула коперниканска револуција нису могле зауставити ни црква ни њени инквизитори, али је плаћена цена у виду многих људских живота. Италијански научник Ђордано Бруно, отишао је још даље од коперниканске теорије, те заговарао идеју да је Сунце заправо звезда и да у универзуму постоји бесконачан број насељивих светова на којима би могла живети интелигентна бића.
Данас познат као мученик науке, који је зарад својих научних идеала изгорео на ломачи запаљеној руком инквизитора након седам година дугог суђења, Ђордано Бруно свакако је послужио као наук и пример свима који су мислили да се супротставе познатом устројству.
Након Брунове трагичне смрти, и након што је конфликт цркве и хелиоцентричног учења постајао све оштрији, Галилео је отишао у Рим у покушају да убеди католичку цркву да не забрањује Коперникове идеје. Међутим, одлука је већ била донета па је и Галилеју стриктно наложено да не заступа овакве ставове. Година је била 1616, а Галилео је обећао да ће послушати папу и да неће доливати уље на већ разбукталу ватру сукоба.
Много наредних година, заиста се и држао датог обећања. Када је за папу Урбана VIII изабран Галилејев пријатељ и велики поштовалац његових идеја, кардинал Мафео Барберини, који је 1616. био против суспензије Коперникове идеје, Галилеј је осетио да је то био прави тренутак да оживи стари пројекат и заврши писање књиге која се бавила анализом геоцентричног и хелиоцентричног система. За писање ове књиге добио је специјалну дозволу како од инквизиције, тако и од самог папе, али тек након датог обећања да неће фаворизовати коперниканско учење у односу на конвенционално, и да ће у књигу уврстити и папино виђење овог сукоба.
Галилео јесте обећао, али је након изласка чувеног ”Дијалога о два главна светска система” постало очигледно на чијој је страни велики научник. Геоцентризам је у књизи практично исмејан, а папино поверење било је изиграно, његов понос повређен, а његова политичка улога натерала га је да оштро реагује на ситуацију у коју га је ставио некадашњи велики пријатељ.
ИПАК СЕ ОКРЕЋЕ
Цењени научник се обрео у Риму 1633. године, на позив инквизитора. Суђено му је заговарање забрањених идеја које говоре о фиксном положају Сунца а о окретању Земље око њега и око своје осе, што се противи писању светог писма, и за јерес. Инквизиција је тражила од Галилеја да се одрекне овог јеретичног учења, што је он и учинио, плашећи се да га не задеси судбина Ђордана Бруна. До краја суђења је порицао да је промовисао коперникански став, те је остао при тој тврњи чак и када му је инквизитор претио мучењем не призна ли своју кривицу.
”Дијалог о два главна светска система” је забрањен, а Галилео Галилеј је проглашен кривим за јерес и осуђен на доживотни затвор. Већ наредног дана његова осуда је преименована на кућни притвор, у ком је велики научник и остао до краја свог живота.
О познатој, бунтовничкој крилатици ”Ипак се окреће”, коју је научник наводно изговорио у моментима када је осуђен, упркос томе што је порицао свој удео у развоју забрањене теорије, не постоји никакав запис или доказ. Први трагови ове легенде нађени су тек стотину година након Галилејевог суочавања са инквизицијом.
У удобности своје виле, током последњих девет година свог живота, Галилеј је написао своје најбоље радове, међу којима су и ”Дијалози о две нове науке”, високо хваљене од стране Алберта Ајнштајна, захваљујући којој је прозван очем модерне физике.
У потпуности је ослепео 1638, а умро је 1642. године, у свом дому, у 77. години живота. Велики тоскански војвода Фердинандо II, желео је да га сахрани у гробници његових предака, што је католичка црква одбила, имајући у виду да се ради о осуђеном јеретику. Стотину година касније, његово тело је напокон пребачено у породичну гробницу у базилици, а том приликом је одстрањен средњи десни прст са посмртних остатака, који је данас изложен у Галилејевом музеју у Фиренци.
НАСЛЕЂЕ ВЕЛИКОГ ГАЛИЛЕЈА
Средином XVIII папа Бенедикт XIV дозволио је штампу сабраних Галилејевих радова, укључујући и цензурисану верзију спорних Дијалога, али је књига у свом оригиналном издању и даље остала на листи забрањених дела. Тек су 1835. године ишчезли сви трагови вековног црквеног опирања хелиоцентризму, па су са црне листе скинути и Галилејеви Дијалози и Коперникова књига ”О кружењу небеских тела”.
1992. године, папа Јован Павле II изразио је искрено кајање цркве због начина на који се са њим поступало, и издао је проглас о признању његовог рада и заслугама које му се одају. Мада је предложено да се Галилејева статуа постави унутар зидова Ватикана, тај предлог је ипак коначно суспендован.
Углавном због чињенице да је 2009. године било тачно четири века од тренутка када је Галилеј уперио телескоп у ноћно небо, та година је проглашена међународном годином астрономије и прослављена је популаризацијом ове науке и у Србији и широм света.
Чувени теоријски физичар и космолог, Стивен Хокинг, поборник је мишљења да је Галилео Галилеј најодговорнија особа за рађање модерне физике. Четири највећа Јупитера месеца и даље се називају Галилејевим сателитима, а његово име носи и свемирска летелица која је прва у историји астронаутике ушла у орбиту око Јупитера, као и глобални навигациони систем сателита. Астероид Галилеа 697 такође је назван њему у част.