Петог јуна Бен Леконт је са обале Токија запливао ка Сан Франциску
Текст: Анђела Мрђа
Након што је 1998. године препливао Атлантик, прве речи Бена Леконта биле су “никада више”. Двадесет година касније, ипак, поново се нашао на обали океана, окружен новинарима и званичницима, под пуном пливачком опремом, са циљем далеко већим од прошлог. Ове године, Бен се спремио да преплива Тихи океан. Тако је петог јуна изјутра, запливао са обале Токија ка својој крајњој одредници – Сан Франциску.
За разлику од пређашњих 6400, педесетједногодишњи француски пливач се сада упустио у подухват дуг 9000 километара. За то је израчунато да ће му требати око шест месеци свакодневног осмочасовног пливања. Између поменутих одредница очекују га бројне временске неприлике, промена више часовних зона, сусрети са великим океанским рибама, месеци и месеци удаљености од обале и изнад свега – велика психичка борба.
Ипак, Бена на путу прати брод са лекаром, скипером, посадом и групом истраживача која редовно проверава све промене у организму с обзиром да је Леконтов подухват истовремено и својеврсни научни експеримент. Истраживачи ће по први пут имати прилику да редовно прате ефекте овако интензивних и дуготрајних физичких напора на рад срца и читавог организма. Поред тога, како је званични циљ овог подухвата да се скрене пажња на човеков штетан утицај на природу, климатске промене и последице нуклеарне катастрофе у Фукушими на океан, тим ће на свом путу сакупљати пластичне отпатке који ће потом бити подробно анализирани.
Након осам сати пливања, преостало слободно време Бен проводи пишући дневник, одмарајући, једући и спавајући. Посебан нутриционистички програм са којим је кренуо, подразумева прављење пауза за јело на сваких пола сата, но како је вода често веома хладна, последњих дана пливач избегава честа стајања те је прешао на супу и хлеб које уноси у доста ређим интервалима. Како пише у свом дневнику, ове две намирнице сасвим су довољне за један исцрпљујући пливачки дан.
Што се саме технике тиче, она се доста разликује од такмичарске, најпре по томе што Бен плива споро, а онда и по помоћним перајима и дисаљци која му омогућава да му глава непрестано буде под водом. Ово доприноси значајној уштеди енергије с обзиром да тако не мора непрестано да забацује главу у страну и удише ваздух. Са друге стране, пераја дуплирају уложену енергију те би без њих пливач дневно прелазио вероватно дупло мања растојања. Све ове погодности заједно са редовним одмором и оброцима, чине Беново путовање заправо могућим.
У недавном интервјуу за Ред Бул, који је уједно и спонзор путовања, Бен је навео да је од малена волео да себи поставља циљеве пливајући дуж река и преко језера. Његов први подухват имао је за циљ прикупљање новца у медицинске сврхе за истраживања лека против рака с обзиром да му је од те болести преминуо отац. Управо је очева смрт, како сам наводи, пресудно утицала на њега да за живота оствари све своје тежње и не поставља сувишне границе. Тај став дао му је и снагу да се два пута упусти у препливавање океана с обзиром да је за такве подухвате, како наводи за Би Би Си, ”психичка снага пресудна у односу на физичку.”