Врло ретко или готово никад се не поставља питање на основу чега смо тачно утврдили шта јесте, а шта није природно
Пише: Милан М. Ћирковић
Свако мало се једним или другим поводом подиже граја, махом у научно и филозофски полуписменим, четвртписменим и неписменим медијима, како нам или треба нешто „природно“ (нпр. храна, таленат, реалистичко сликарство или сексуално понашање), или пак жестоко осуђујемо нешто што је „неприродно“ или „вештачко“ (нпр. вештачка ђубрива, адитиве, надреалистичку уметност или сексуално понашање). Притом се екстремно ретко или готово никад не поставља питање на основу чега смо тачно утврдили шта јесте, а шта није природно – подразумева се да је то „очигледно“ или да то „сви знају“.
Сви су, да се подсетимо и тога, својевремено знали да је Земља равна плоча, а чак и кад је њен округли облик постао део општег знања, сви су још много векова знали да она мирује у средишту васионе – која је, да и то поменем, по општем знању била створена управо и само ради нас и нашег комфора – а ко другачије каже може веома непријатно да се проведе. И то је био део „општег знања“. Дакле, у „опште знање”, ако тако нешто уопште постоји, није се много поуздати. Ако за нешто, назовимо га X, чујете да “X сви знају”, будите уверени да је X нејасно, загонетно или обојено неком врстом предрасуда.
Не улазећи у дубоку филозофску полемику око утемељења ове дихотомије, навешћу само пар забавних примера који ту тобоже очигледну разлику побијају. Кад је човек почео да утиче на природу наше планете на великој скали и да изазива климатске промене? “Очигледни” одговор да се то десило тек у новије доба, након индустријске револуције, погрешан је – данас постоје снажни налази, које је посебно наглашавао недавно преминули климатолог Стивен Шнајдер, како људски утицаји на климу почињу још у доба интензивне пољопривреде у најранијим цивилизацијама бронзаног доба.
Лета Господњег 1678, девет година пре појаве Њутнове бесмртне Principie, на другом крају Европе, у Риму, један скоро подједнако бриљантан, а свакако подједнако свеобухватан – и подједнако верски искључив, мада са другачијим предзнаком – ум, отац Атанасијус Кирхер, објавио је загонетну слику која је приказивала сва слова латинског алфабета, укључујући и двоглас Æ, урезана у природни, милионима година стари и људском руком недирнути, блок калцита. Учени језуита готово да није морао овој емпиријској чињеници да даје икакав додатни коментар и интерпретацију. Има ли бољег и величанственијег доказа божанског Провиђења од тога?
Највећи мислилац језуитског реда у свом веку (назив који је у наредном столећу припао Руђеру Бошковићу!), Кирхер (1602-1680) је називан “Леонардом XVII века” и “последњим човеком Ренесансе”. Био је један од првих људи који је посматрао микробе кроз микроскоп (и сугерисао да су куга и друге епидемије изазване микроорганизмима!), пионир египтологије и гео-наука, и један од првих археолога у савременом смислу речи. Стога се на његову аргументацију не може применити онај чест адаге да људима који свуда виде прст Провиђења недостаје “либерално образовање” (штогод оно иначе било). Нама се његова идентификација насумичних бразди у калциту са словима латинице чини смешна, наравно; међутим, ако бисмо детаљније ушли у разлоге зашто нам се то чини смешним и под којим тачно условима је тај смех оправдан, разумели бисмо један добар део практичне епистемологије. Лако је данас смејати се Кирхеру; а шта бисмо закључили када би исти такав блок калцита донели астронаути са Марса или, још боље, неке вансоларне планете? Да ли би онда било вероватније да је он настао случајним природним процесима или руком интелигентног бића?
Обично се за критеријум да ли је нешто што видимо природно или не користе извесне правилности и математички регуларни облици, за које се претпоставља да не постоје у природи. Али, обратимо пажњу на ову шкољку Наутилус-а која описује логаритамску спиралу са прецизношћу која је до најновијег доба била недоступна људским дизајнерима:
Наука је открила пуно оваквих примера. Погледајмо и дијатомејску алгу врсте Тхалассиосира, једног од главних примарних произвођача у океанима наше планете – облик који је у тој мери правилан да највише подсећа на производе индустријског дизајна:
Кад смо код “природних облика”, обично се острва на мапи користе као примери случајних облика, који су још од Манделброта успешно моделирани фракталном расподелом. Међутим, да ли би неки ванземаљац који би посетио Земљу након могућег нестанка човечанства могао да направи такву разлику у случају Пеарл-Катара, вештачког оставка које се гради у Персијском заливу:
А шта тек рећи о славном “лицу на Марсу”? Додуше, након детаљнијег снимања више уопште не личи на лице, али нама ће се и даље чинити да смо препознали нешто “очигледно вештачко”.
Додуше, могло бисмо се сетити и Маунт Рашмора:
Дуализам “природног” и “вештачког” пре свега се користи да би се неке ствари – које се проглашавају за “вештачке” – приказале у негативном светлу. Што је, наравно, будалаштина, с обзиром да су и сам Хомо сапиенс и његова култура делови природе, односно биолошке еволуције из које произлазе. Што је то у научно неписменим круговима тобоже контроверзно не треба много да нас овде дотиче. Идеја о људској интелигенцији, свести и осталим когнитивним феноменима као наставку биолошке еволуције постојала је још у предсократовској Грчкој. Њено модерно одређење даје неодарвинизам, који се у последњих четврт века све успешније примењује у традиционално “вештачким” областима као што су социјална психологија, антропологија, па и историја уметности.
На крају крајева, сам став према науци често је – нарочито код научно неписменог или полуписменог дела популације – одређен управо предрасудом да је развитак науке креирао технологије које наш живот чине све више и више “вештачким” (као да се то не односи на све људске културе, од почетка људског седелачког начина живота до данас). Ово је посебно иронично у светлу поменуте чињенице да је управо кроз теорију еволуције наука конструисала елегантан мост којим се та лажна дихотомија превазилази и људски когнитивни феномени и култура која из њих происходи стављају у адекватан природни контекст.
На тај начин, ово питање је у самом фокусу дебате око места и улоге науке као активности у друштву. Да ли наука треба да буде прихваћена и призната и финансијски подржана у складу са њеним резултатима и значају за савремено друштво (као што нажалост није у овом тренутку случај било где на планети) или треба да животари на тоталној маргини друштва (као што је случај у Србији) или нешто између (као што је случај у готово свим земљама Европе) – о томе нажалост одлучују људи који имају у најмању руку искривљене представе о томе шта је природа, а шта артефакт.
Наравно, није у питању само неспособност да се оштра граница повуче – на далеко приземнијем нивоу има ту и чисте необавештености, па и идеолошке злоупотребе. Као што је фактографски нетачна тврдња да хомосексуалност не постоји у природи, код великог броја живих врста, неких морфолошки ближих, неких морфолошки веома далеко од човека, тако је и идеолошки искривљена идеја присутна на еколошкој левици која природи приписује некакве етичке врлине и вредности. Доиста? Ко би рекао да су земљотреси, урагани, вулканске ерупције и експлозије супернових заправо носиоци моралних вредности? Био је један такав ауторитет, али на срећу не у стварности, већ у фикцији великог Волтера: професор Панглос који се, у славном Кандиду, истиче и легендарном тврдњом да и катастрофални земљотрес који је 1755. године разрушио Лисабон мора бити добар, јер се иначе у његову оптимистичку филозофију не уклапа!
Цела дебата око “природног” и “вештачког” ме добрим делом подсећа на буре у чаши воде које се често подижу у вези са ауторством и тзв. ауторским правима које из ауторства произлазе. Ако апстрахујемо за моменат питање материјалног стања и стандарда ствараоца – које је свакако изузетно битно и на које се свакако мора одговорити, без обзира колико популистичка и неразумна друштва покушавала да истински креативне људе, који су увек у мањини, гурну на маргину или игноришу – неизбежно је оно занимљиво питање на које покушава да одговори на свој уобичајено иронични начин Орсон Велс у свом ремек-делу Ф фор Факе. Овај филм се на занимљив документарни начин бави питањем ауторства уметничких дела, нарочито савременог сликарства, и присуства фалсфиката међу њима, мада садржи и гомилу сјајног биографског материјала о самом Велсу. За нашу садашњу тему најзанимљивија је величанствена сцена у којој се Велс пење уз звоник катедрале у Шартру, једно од без икакве дилеме најзначајнијих уметничких дела које је човечанство икада створило. Да ли нам је одиста важно то што не знамо ко је пројектовао, изградио и украсио катедралу? пита се Велс. Због чега нам је онда то важно у случају Пикасових или Вермерових слика? Зар није оно што је битно сам естетски доживљај који свако појединачно дело чини делићем јединственог, пантеистичког Дела?
На исти начин, препоручујем перспективу која је запањујуће мало присутна у јавном дискурсу, а нарочито у бесконачним јаловим расправама око “природног” и “вештачког”: заборавимо мало на те ионако недовољно добро дефинисане појмове и упитајмо се око квалитета саме ствари. Небитно је да ли је нешто “природно” или “вештачко”: битно је једино да ли је добро? да ли врши своју функцију? да ли ствара нову вредност? То су питања о којима ваља да размишљамо и да их почнемо схватати далеко, далеко озбиљније.