Замислите мајку робота која самостално производи потомство, бирајући најбоље примерке од којих ће временом стварати све савршеније генерације. А сада престаните да замишљате, јер је роботичар из Србије помогао у остваривању ове смеле идеје
Текст: Ивана Хорват
Идеjа звучи невероватно, помало и застрашуjуће. Циљ овог проjекта jе да се истражи могућност робота да самостално дизаjнираjу системе и да се адаптираjу на околину у окружењима за коjа нису дизаjнирани.
„Ово jе такође и први проjекат коjи ову могућност испитуjе у реалном животу, а не само у свету симулациjа“, изjавио jе Вук Вуjовић, млади истраживач из Србиjе, коjи jе на овом проjекту био укључен током свог боравка на престижном циришком универзитету ЕТХ.
Вук Вуjовић завршио jе основне студиjе на Одсеку за сигнале и системе на Електротехничком факултету Универзитета у Београду, усмеривши се већ тада ка роботици и вештачкоj интелигенциjи кроз праксе на Институту „Михаjло Пупин“ у Центру за роботику.
Мастер студиjе jе завршио на Техничком универзитету ЕТХ у Цириху, у Шваjцарскоj, а сарађивао jе и са научницима на Универзитету Кембриџ у Великоj Британиjи. Тренутно jе у потрази за академским или индустриjским партнерима са коjима ће моћи да помера границе роботике и технологиjе у наредним годинама.
Проjекат на коjем jе Вук Вуjовић учествовао представља плод сарадње тимова са ЕТХ и Кембриџа. Научници су се бавили осмишљавањем робота коjи би сам могао да дизаjнира нове роботе, тако да из генерациjе у генерациjу биваjу све напредниjи и бољи. И то по принцпиу уврнуте, роботске селекциjе.
Робот-маjка добиjа роботе-децу на таj начин што склапа коцкице, експериментишући са различитим дизаjном. За сада, роботи-деца сачињени су од дрвених и пластичних коцкица, коjе у себи садрже мале моторе на даљинско управљање.
Иако систем изгледа jедноставно, он упошљава принципе по коjима природа функционише. Након што робот-маjка састави своjу робот-децу, она врши ригорозну селекциjу свог „потомства“. У томе jоj помаже систем камера коjе процењуjу квалитет робота, односно колико се брзо кретао, и рангира га у оквиру постоjеће деце по тоj оцени.
Без икакве интервенциjе људске руке и без трунке људске емпатиjе, робот-маjка бира наjуспешниjе, проглашава их своjим елитним дизаjном, на основу коjег унапређуjе будућа поколења.
Она формира нови сет ДНК робот-деце од групе наjбољих, по принципу мутациjе, на таj начин што врши мале измене ДНК набоље робот-деце или укрштањем наjбољих. Робот-маjка на таj начин ствара генерациjе своjе деце, од коjих су неке чак дупло боље од претходних.
Проjекат jе инспирисан живим светом, односно принципима еволуциjе живих бића. Према речима Вуjовића, софтвер коjи се примењуjе jе заснован на генетском алгоритму: „Робот-маjка у софтверу садржи сет операциjа за прављење робота, попут базних елемената ДНК. Сваки индивидуални робот-дете jе представљен низом ових операциjа, као роботска ДНК.“
Улога Вука Вуjовића на овом проjекту ниjе мала. Радио jе на његовом продужењу и проширивању граница његове аутономиjе. „Оно чиме сам допринео, а што jе jош у фази публиковања, jесте чињеница да робот-маjка сада може да ради без надзора дуже од 24 часа, у поређењу са претходним системима коjима jе увек био неопходан надзор. Ово омогућуjе да се за 24 часа може направити и до 30-40 робота чиме jе фокус истраживања скоро у потпуности пребачен на разумевање креативности маjке“, додаjе Вуjовић.
Такође, наш успешни истраживач jе допринео дискусиjи о томе како робот-маjка може ефикасниjе да проналази дизаjн робота са жељеним особинама. „Оваj проjекат покушаће да одговори на питање да ли робот може да дизаjнира робота коjи се креће боље од робота коjи су направили инжењери и научници. И ако може, зашто то може и како?”, додаjе Вуjовић.
Имплементациjа овог открића даjе подстицаj да се на тренутак пребацимо у свет нестварног. „Jедан од примера примене овог открића би могао да буде робот-научник коjи може да прави своjе алате и спроводи експерименте не би ли разумео нове поjаве и релациjе међу стварима. С друге стране, систем би могао да нам помогне да пронађемо механички дизаjн коjи jе ефикасниjи од оног коjи би инжењер направио. На таj начин систем би помогао у разумевању нашег приступа дизаjнирању и можда ‘изумео’ ефикасниjе машине“, обjашњава Вуjовић.
Иако у неким аспектима оваj проjекат има елементе сценариjа научнофантастичног филма, Вуjовић наглашава да нема боjазни да ће еволуциjа робота отићи у непланираном смеру: „Оно што људе може да плаши jе да вештачка интелигенциjа постане креативна и, као у филму, одлучи да се окрене против људи. Оваj сценарио jе мало вероватан, jер вештачка интелигенциjа jе далеко од тога да се осамостали. Вештачка интелигенциjа jе за сада у стању да репродукуjе и ‘разуме’ или ‘научи’ неке поjмове – како изгледа пас, да ли jе неко испред аутомобила и то све уз велику помоћ човека коjи те податке припреми за машину. А свака машина има прекидач.“
Према речима jедног од водећих истраживача овог научног проjекта Фумиjа Иида, оваj проjекат ће нам на известан начин омогућити да увидимо како су се жива бића развиjала. Његова jе жеља да види робота чиjи примарни циљ неће бити масовна продукциjа, већ инвентивност и креативност.