Рубрика ПИОНИРИ овог пута доноси причу о генијалном математичару који није пристајао на компромисе
Текст: Слађана Шимрак*
Парижанин Пеше д’Ирбенвил изашао је из куће у зору 30. маја 1832. и вратио се неколико сати касније. Шта је овај радикални револуционар урадио тог јутра и како је тиме обележио рађање модерне алгебре, говори се и двеста година касније.
Или је то био Ернест Дишатле? Тешко је рећи, два века исписала су многе теорије завере.
Бескомпромисни математичар
Еварист Галоа, један од најцењенијих математичара јучерашњице и данашњице, имао је велики таленат за упадање у невоље. Двапут је био одбијен за упис у школу École polytechnique и на крају је уписао, у то време мање престижну, École normale.
У данима јулске револуције 1830, када су се на улицама Париза водиле одлучујуће битке, студенти École polytechnique били су предводници републиканаца против краљевске војске. Директор Галоине школе, Жозеф Данијел Гињо, је своје студенте закључао унутар школе спречавајући их да учествују и Галоа, упркос напорима да побегне, није успео да се нађе у жаришту ових догађаја.
Његов већ климав однос са Гињоом је након овога постајао све тежи, и у јануару 1831. избачен је из школе. Понашање које је показао у овом периоду, на неки начин је било део обрасца каквог се придржавао и касније у животу; сваки покушај компромиса сматрао је неопростивом издајом истине.
Циљеви и дела републиканаца били су за Галоу неоспориви и сигурни колико и сама математика. Био је спреман да устане у одбрану обе своје страсти, не обазирући се на последице.
Након што је избачен из школе, учланио се у артиљерију Националне гарде, радикалне републиканске војске коју је нова власт краља Луја Филипа званично распустила.
Убрзо је и први пут ухапшен, након што је у једној париској кафани држао високо подигнут нож узвикујући краљево име (на суђењу се правдао како је кафанска галама заглушила остатак реченице: „Ако (краљ) изда!“). У затвору је провео два месеца, али већ након месец дана слободе, поново је ухапшен и овог пута осуђен на шест месеци затвора.
Сукобљавање са надзорником довело га је до тамнице, међутим, затвореници су стали у његову одбрану, окупирали затвор и већ следећег дана је враћен.
Алгебра пред двобој
У пролеће 1832, због епидемије колере, премештен је из затвора у центар за кућно лечење. Ту је упознао шеснаестогодишњу Стефани, чија је породица боравила у истој кући.
Делови писама које су размењивали указују да ова афера, ако ју је уопште било, није ишла добрим током. Галоа је постајао очајан. У једном писму увредио је младу Стефани и њени пријатељи су га изазвали на двобој. Тврдио је и тада да је говорио истину, са којом мушкарци који су га изазвали нису могли мирно да се суоче.
Разне теорије говоре о Стефани као владином плаћенику који је требало да изазове Галоину смрт, као и о самом Пешеу који је изашао на двобој са Галоом. Постојале су и сумње да изазивач није био д’Ирбенвил већ Галоин идеолошки саборац и затворски пријатељ, Ернест Дишатле, али никада нису озбиљније прихваћене.
У писмима пријатељу Шевалијеу, Галоа каже: „Жртва сам нечасне кокете и њене две будале /…/ Опрости онима који су ме убили, правоверни су.”, другим речима: нису политички непријатељи. Познајући његов однос према истини, несумњиво би избегао овако да говори да је постојала и најмања сумња у њихов идентитет.
У ноћи пре двобоја спремао је рукопис у којем је развио целу нову теорију како би решио проблем решивости полиномне једначине у ,”радикалима”. Из овог његовог доказа су настали и концепти групе и поља, а одатле се развила и читава алгебра. На маргини је журно забележио најдраматичније редове у историји математике: „Немам више времена. Немам више времена.“
Историјски хитац
Имао је само двадесет година када је наредног јутра поражен у двобоју од, претпостављамо, Пешеа д’Ирбенвила. У новинском извештају је стајало да су судеоници имали договор по којем је само један пиштољ био напуњен и тиме су резултат двобоја препустили пукој случајности. Галоа је имао мање среће.
Тешко рањеног, нашао га је случајни пролазник неколико сати касније. Умро је следећег дана. У „Писму републиканцима”, написао је: „Молим родољубе, моје пријатеље, да ми опросте што умирем овако, а не за отаџбину.”
Еварист Галоа је сахрањен 2. јуна у заједничкој гробници. Претходног дана тридесетак републиканаца је ухапшено због сумње да на дан сахране планирају одржавање великог протеста поводом његове смрти. На сахрани се појавило око три хиљаде људи.
Далеко од игнорисања о којем легенде радо говоре, тројица чувених математичара, Коши, Фурије и Поасон, којима је Галоа као тинејџер слао резултате у области алгебре, охрабривала су његов рад.
Рукописи су након смрти прослеђени и Гаусу, Јакобију и другим, у то време водећим математичарима. Коначно их је 1846. публиковао Жозеф Лијувил и тиме отворио пут развоју целе модерне математике.
“Галоина душа ће сијати годинама и бити непрестан пламен инспирације. Његова слава је непокварљива; заиста, обожавање ће постајати све блиставије са постепеним порастом људског знања.”
Џорџ Сартон
ПИОНИРИ
Наука је процес. Нове идеје, парадигме и знања ничу захваљујући раду хиљада људи. Но, кроз борбу за тако освојене концепте појединци преусмеравају токове сазнања. Ко су заправо пионири науке?
* Аутори серије текстова о научним револуционарима полазници су Колоквијума научног новинарства ЦПН-а.