Године 1900. пуштена је у рад прва хидроелектрана у Србији на реци Ђетињи, само четири године након изградње хидроелектране на Нијагари
Текст: Марина Тасић
Године 1899. године прихваћен је план изградње прве хидроелектране у Србији на реци Ђетињи. Средином 1900. године Ужичани су у чуду шетали улицама града које су по први пут биле осветљене сијалицама уз помоћ електричне енергије. Неки су били збуњени оним што виде, док су они уплашени остали у својим домовима и питали се како све то функционише. Велики успех десио се овом граду. Тада најсавременија и најновија технологија у производњи наизменичне струје по Теслиним принципима примењена је баш у Ужицу, по први пут у Србији. Изграђена хидроелектрана пуштена је у рад 2. августа 1900.године, тј. четири године након изградње хидроелектране на Нијагари.
Ужице је тада била варош са око хиљаду кућа и око шест хиљада становника. Ужички крај је био развијен сточарством и имао основне сировине за израду производа као што су вуна и кожа. Шансу у томе видели су предузетници који су преселили текстилну фабрику из Београда у Ужице, ангажовали јефтину сеоску радну снагу и искористили погонску снагу реке Ђетиње.
Ипак, након неколико година фабрика је престала са радом. Године 1897. група предузимљивих људи оснива акционарско друштво под називом ,,Прва ужичка акционарска ткачка радионица“. Задатак овог друштва био је подизање велике ткачке радионце у Ужицу и развијање ткачке делатности. Акционарско друштво са председником Малишом Атанацковићем и најутицајнијим члановима Алексом Поповићем и Јованом Голубовићем истакло је велики значај изградње фабрике, могућност запошљавања, као и смањење увоза иностране текстилне робе.
Према речима Радивоја Папића, музејског саветника Народног музеја у Ужицу, двоје политичких противника (посланик Напредне странке Алекса Поповић и радикал Малиша Атанацковић) пронашли су заједнички језик и ујединили се у визији која се односила на развој града и шире регије.
За дилему акционара око избора погонске енергије за ткачку радионицу сазнао је професор Велике школе из Београда Ђорђе Станојевић. Он је као изасланик Министра просвете боравио у Ужицу поводом матурских испита у реалној гимназији. Професор је радо понудио своју помоћ и истакао да је најбоље решење електрични погон машина тако што би се искористила водена снага реке Ђетиње као поуздан, добар и јефтин извор енергије.
Његов план је прихваћен и донета је коначна одлука о изградњи прве хидроелектране у марту 1899. године. Станојевић са великом пажњом приступа овом пројекту и током његове реализације се консултује са Николом Теслом. Професор Станојевић је био афирмисани стручњак, поборник електрификације и примене Теслиних открића у Србији.
Такође, био је један од главних организатора јединог Теслиног боравка у Београду. Посебно је најзаслужнији за коначно опредељење и увођење електричног осветљења у Београд. Узимањући то у обзир, Ђорђе Станојевић је имао потпуно поверење акционара и он одлази на пут у Беч где склапа договор о набавци хидроелекричног постројења са фимом ,,Сименс – Халске“.
Инжењер Аћим Стевовић израђује грађевински пројекат хидроелектране који садржи три објекта: брану висине 5,7 m, јаз дужине 775,9 m и зграду централе. Испод старе тврђаве, на десној обали Ђетиње 3. маја 1899. године обележен је почетак изградње хидроелектране. Краљ Александар I Обреновић, који је тим поводом дошао у Ужице, положио је камен темељац који је поставио уз помоћ месинганог чекића специјално направљеним за ту прилику у Београду.
Месингани чекић данас се чува у Народном музеју Ужице. Објекат се градио без било какве механизације, а материјал за изградњу се допремао из Крагујевца. Турбине, генератори и друга опрема допремљена је возом до Крагујевца . Даљи транспорт од Крагујевца био је могућ само лошим путевима, јер железнице даље није било. Као превозно средство једини избор је била употреба воловске запреге која је успела да пренесе само ситније делове машина и опреме. Делови машина тешеких око 3 тоне до Ужица је превезло дванаест специјално ојачаних воловских кола са пуним дрвеним точковима.
Ова рабаџијска кола ојачали су стручњаци из Војног завода из Крагујевца. Тако нешто, до тада, у Србији није виђено. Био је то прави подвиг. Зграда хидроелектране је делимично изграђена у усечненој стени, а канал за довод воде до бране налази се иза саме зграде одакле се кроз две гвоздене цеви доводи до турбина. У згради су семештени генратори трофазне наизменичне струје од 50 Hz, снаге 32,5 киловата сваки и напона од 2000 волти, затим електроразводно постројење, табла са контролним елементима и реглулаторима, а до ње налазе се и полуге за регулисање дотока воде у турбине.
Руководилац је тако могао са истог места пратити потрошњу струје у вароши и према томе регулисати брзину обртаја трубина. На командном ормару , у згради хидроелектране, назив немачког произвођача исписан је ћириличним словима.
Након пуштања у рад хидроцентрале, у Ужицу је постављена електрична мрежа укупне дужине 6,7 km уз коришћење храстових и борових стубова. Монтажу опреме у хидроелектрани, погонско одржавње, изградњу електричне мреже и обуку обавио је приликом монтаже стручњак из фирме ,,Сименс“ Карл Гинтер.
Он је обучавао новом занату десет домаћих радника. То су били први монтери електричари у Србији. Ткачка радионица је вишак електричне енергије продавала општини , установама, занатлијама, грађанству. Потпуна електрификација Ужица извршена је крајем 1900.године тако што су општина и Акционарско друштво закључили уговор о снадбевању.
Године 1903. зграда је проширена и у њу је смештена још једна трубина чијом уградњом је утростручен капацитет хидроелектране. Због повећане потребе Ужица за електричном енергијом изграђена је и нова хидоелектрана у Турици код Ужица, која је пуштена у рад 1929. године. Након другог светског рата Ткачка радионица је прешла у државну својину.
Зграда хидроелектране и њена непосредна околина проглашена је за културно добро од великог значаја 1977. године. Објекат је последњи пут реконструисан 2000. године, а касније је испред зграде хидроцентрале постављена биста Николе Тесле. Хидроелектрана ,,Под градом“ данас је у власништву Електропривреде Србије, у функцији је али не производи струју. Пушта се врло ретко у погон. Са снагом од 364 kW расположиве снаге могла би да се укључи у електроенергетски систем и задовољи потребе уличне расвете ужег центра града.
Почетак њене комплетне обнове планиран је ове године, с тим што би се одржала њена аутентичност. Међутим, оно што треба истаћи јесте то да је овај значајан објекат скоро био изложен провали, јер месецима нема чуварску службу.
Хидроелектрана на Ђетињи представља објекат од историјског, музејског и туристичког значаја за Ужице и Србију. Доказ је огромне храбрости људи који су у то давно време, у тако малој средини својом одлучношћу и упорношћу успели да примене тада најсавременију светску технологију.