Prvi savremeni muzej nauke Eksploratorijum, napravljen je kao „pažljivo kontrolisani haos“, u kome posetioci slobodno biraju da istraže oblast koja ih zanima
Tekst: Marija Vidić
Pre 100 godina rođen je američki fizičar Frenk Openhajmer, brat mnogo poznatijeg naučnika Roberta Openhajmera, oca atomske bombe.
Dok su sudbina i rad starijeg brata Roberta, inače vođe naučnog projekta „Menhetn“, tokom koga je nastala atomska bomba, u medijima bili daleko poznatiji, Frenk se bavio nešto manje intrigantnim poslovima, mada je njegov doprinos fizici izuzetno velik.
On je sproveo važna istraživanja o procesu obogaćivanja uranijuma i takođe je, mada u znatno manjoj meri, učestvovao u projektu „Menhetn“. No, verovatno najveći doprinos nauci uopšte dao je kao osnivač Eksploratorijuma u San Francisku.
Ovaj svestrani Njujorčanin, umetnik u duši – čitav život svirao je flautu – završio je Džons Hopkins univerzitet kao najbolji u generaciji, a naredne godine proveo je u Engleskoj i Italiji izučavajući prirodnu radioaktivnost i razvijajući brojače nuklearnih čestica.
U SAD se vratio na kalifornijski institut za tehnologiju, gde je doktorirao na radu iz veštački indukovane radijacije, da bi se zatim posvetio profesuri.
Tokom Drugog svetskog rata na Berkliju je eksperimentisao sa razdvajanjem izotopa uranijuma i uključio se u „Menhetn“ projekat radeći za svog brata, Roberta Openhajmera, „oca atomske bombe“. U Los Alamos je stigao tek 1945. i iz njega je poneo duboko uverenje o važnosti shvatanja i uvažavanja nauke od strane javnosti.
Posle rata radio je na razvoju linearnog akceleratora, a zatim je izučavao kosmičko zračenje i merio ga leteći u balonu na visini od oko 30 kilometara. No, u jednom trenutku povukao se iz javnog života i napravio veliki ranč u Koloradu, da bi zatim započeo jednu novu, jednako briljantnu karijeru.
Posvetio se naučnom obrazovanju pokušavajući da podstakne studente da sami istražuju. Do 1959. vratio se profesuri i istraživanju u fizici visokih energija na Univerzitetu u Koloradu. Istovremeno je započeo borbu za poboljšanje praktičnog obrazovanja studenata koje se odvija u laboratorijama.
Sredinom šezdesetih godina Openhajmer je počeo da izučava rad evropskih naučnih muzeja i da širi svoje poglede ka filozofiji, istoriji, umetnosti… Čvrsto je verovao da su muzeji nauke i tehnologije od vitalnog značaja ne samo za opštu javnost već i za formalno obrazovanje na svim nivoima. U to vreme počeo je da radi na projektu koji je nazvao „San Francisko“.
Eksploratorijum je otvoren 1969. godine i uskoro je u javnosti, ali i u medijima kao što je Scientific American, postao poznat kao „najbolji naučni muzej na svetu“.
Šta je kod njega bilo toliko posebno?
Eksploratorijum je napravljen kao „pažljivo kontrolisani haos“ u kome studenti, đaci i svi ostali posetioci slobodno biraju oblast koja ih zanima, sami je otkrivaju i eksperimentišu sa njom. Cilj nije samo da se pomogne ljudima da razumeju prirodu već i da shvate način na koji je razumeju. Ljudska percepcija od početka je bila u fokusu kao prirodan način da se ujedine nauka i umetnost.
Takođe, opšte pravilo Eksploratorijuma je da posetioci mogu da otkrivaju nauku na svoj način. Tako što im je dozvoljeno da prave greške i da na najrazličitije načine koriste eksponate, lakše će razumeti o čemu se zapravo govori.
Mnogi naučni muzeji širom sveta ugledali su se na Eksploratorijum, koristeći ideje na kojima počiva, a naročito najvažniju od njih – da naučni muzej postane omiljeno igralište i za decu i za nuklearne fizičare, umetnike i starice.
