Ко је довео прве егзотичне животиње из далеких делова света на европски континент?
Текст: Јована Николић
У егзотичне животиње спадају све оне које се природно рађају и живе на удаљенијим деловима глобуса, па међу њима има већ одавно уобичајених кућних љубимаца као што су папагаји, корњаче или неке врсте гмизаваца, али и оних за које је необично, али не и нелегално, видети их у нечијем дому, као што су неке врсте дивљих мачака или тарантуле.
Куповина егзотичног љубимца није једноставна одлука. Не само да постоји велики ризик од тога како ће се дивља животиња уклопити у живот са човеком или могућих болести, већ је и купац егзотичних љубимаца често у опасности да постане учесник нелегалне трговине. Наиме, док дивље животиње у зоолошке вртове стижу у већој или мањој мери на контролисане начине, рађају се и одгајају у заточеништву, будући кућни љубимци се често одводе из дивљине и нелегално продају.
Међутим, све те ризике превазилази човекова жеља да поред себе има необичну животињу која ће изазивати дивљење, што није тренутак моде већ кроз различите облике траје већ вековима. Неке од првих егзотичних животиња Европљани су упознали читајући библијске текстове а касније и путописе из далеких и непознатих предела. Покушавали су да своје утиске о невиђеним животињама пренесу другима кроз цртеж, а често су у њима преносили и симболична значења која су им доделили, као и осећања страха или дивљења.
Прве менажерије
У средњем веку настају прве менажерије, које су у поседу владара, а најзначајније место у њима заузимају егзотичне животиње. Често се тренутак доласка животиња у менажерију поклапао са првим званичним описом те врсте. Једна од првих оваквих колекција налазила се у Енглеској, на самом почетку 13. века, а животињама необичним за Европу могао се хвалити краљ Јован без земље. У исто време у данашњој Италији, цар Светог римског царства, Фридрих Други, поносио се својом животињском колекцијом коју су између осталог чинили лавови, слон, бели медвед, мајмуни и камиле, а цар је највеће интересовање гајио према птицама о којима је и писао.
Традиција менажерија се широм Европе наставља све до 19. века. Владари се надмећу у броју ретких и необичних животиња, оне симболишу моћ и углед, а често постају и поклони уз које се увек везује и дипломатски гест. Владари су импресивним колекцијама желели да покажу колика је њихова моћ када су чак и дивље животиње у њиховој власти, а колонизацију других континената пратило је и одвођење животиња у владарске резиденције где ће ова егзотична бића показати ко је владар предела из којих су доведена.
Неке од ових менажерија биле су отворене за ширу јавност, уз куповину улазнице, а у Енглеској су посетиоци улаз могли да плате и домаћом животињом која ће послужити као храна лавовима. Егзотичне животиње су привлачиле велику пажњу, а Шекспир је записао да би ”Енглези пре платили да гледају обојене рибе него што би помогли просјаку”.
Почетком 16. века своју менажерију је имао и папа Лео X. Своје место у Ватикану пронашле су тропске птице, лавови, леопарди, мајмуни и један слон. Међутим, Лео X није био први папа са оваквим интересовањима. Два века раније у Авињону је папа Бенедикт XIII имао нојеве и кућу лавова.
Центри егзотике и новина у Европи 15 и 16. века, Шпанија и Португалија, биле су и седиште великог броја егзотичних животиња које су довођене са сваке новооткривене обале. Може се само претпоставити колика је вредност била оних до тада невиђених. Тако ретке и вредне поклоне владари су размењивали, а на родбинске везе у набавци животиња највише су се ослањали Хабзбурговци. Када је Катарина од Аустрије, удајом за Џона III, постала португалска краљица, посебну пажњу је посвећивала менажерији и животињама из Африке, Азије и Бразила уживајући у чињеници да је кроз њих успела да присвоји део ових предела. Посебно су је волела папагаје и трудила се да својим рођацима или другим владарима поколони оне који говоре.
Царска Русија је такође могла да се похвали својим менажеријама, а Иван Грозни је од енглеске краљевске породице добио прве лавове који су виђени у овој царевини. Век касније цар Алексеј Михаилович је у Исмаилову основао своју колекцију животиња која је постојала све док се није 1812. године Наполеон приближио Москви што је довело до запостављања менажерије. Колекције дивљих животиња, међу којима је било и егзотичних, биле су карактеристичне и за Санкт Петербург, а посебну пажњу је привлачио ”доврац слонова” одакле су ове животиње водили на Неву данашњим Суворов Проспектом, који се тада називао Путем Слонова.
Версајски дворац је такође имао своју менажерију, а док су птице и мање животиње шетале слободно по дворском поседу, иза зидова су се чували лавови и остале велике животиње намењене борбама. Након Француске револуције, ово ће бити једна од првих менажерија које су претворене у модерне зоолошке вртове са сасвим другачијом наменом.
Заљубљени у жирафу
Зоолошки вртови ће се све ређе бити својина владара, биће све отворенији за посетиоце, а основни циљ неће бити хвалисање лепим и необичним животињама колико упознавање нових врста, едукација и развој науке, све док у 20. веку зоолошки вртови не добију и улогу у очувању угрожених врста. Почетком 19. века менажерије полако нестају, а животиње се шаљу у прве зоолошке вртове (као што је био случај у Лондону 1828. године), версајска менажерија постаје природњачки музеј отворен за јавност, а у оквиру бечке палате Шенбрун на месту некадашње менажерије израста зоолошки врт, који се данас сматра најстаријим на свету јер није мењао своје место од 1752. године.
Док је Марија Терезија била заузета државним пословима, њеног супруга Франца I више је занимала колекција животиња, која је на почетку била приватног карактера, али ја касније отворена за јавност и то најпре ”за пристојно обучене”. Франц I је сам издвајао новац за трошкове одржавања, а и каснији владари су гајили интересовање према овом месту на које су стално довођене нове животиње.
Иако су од 19. века зоолошки вртови служили науци и народу више него владарима, стара дипломатска традиција размене егзотичних животиња није тако лако нестала. Прве три жирафе у Европи биле су поклони Мухамеда Алије Паше, отоманског владара Египта, а послате су у Лондон, Париз и Беч како би владари ових земаља престали да подржвају Грчку у борби против Отоманског царства. Најпознатија међу њима била је Зарафа која је у Марсеј стигла 1826. године а на путу до Париза била гост у више француских градова и у сваком привлачила невероватан број грађана.
Названа је по арапској речи за жирафу која у исто време значи и ”шармантна”, ”допадљива” што је заиста и била. Осмина популације Париза дошла је да види ову елегантну животињу која је до тада само замишљана. Постала је инспирација сликарима, песницима, композиторима, а причу о њој је написао и сам Балзак. Даме су желеле гардеробу са таквим шарама, а произвођачи намештаја и посуђа нису могли да постигну да направе тражене количне предмета чији изглед подсећа на Зарафу.
Међутим, планови отоманског владара нису били плодоносни јер у својој заљубљености у жирафу, Париз је заборавио на мотив њеног доласка. Ипак, више изенанђује чињеница да је после неколико година заборавио и на саму Зарафу која је све ређе посећивана. Након смрти, ипак је препарирана како би грађани могли и даље да је посматрају, а данас се налази у музеју Ла Рошел.
*За илустрацију текста коришћена је слика Пјера Авелина, Версајска менажерија (слика горе), као и дело познатог сликара животиња и пејзажа Жак-Лорана Агаса ”Нубијска жирафа” (отворна слика)