Naši preci sve do 20. veka i vremena sijalica i struje nisu spavali kao mi danas. Spavali su dvokratno
Tekst: Marija Vidić
Pre jednog ili dva veka ljudi su spavali dvokratno. Uveče bi se preobukli, stavili kapicu na glavu i ugasili sveću. Odspavali bi nekoliko sati, a onda bi usred noći ustali, upalili sveću i naredna dva do tri sata bavili su se nekim mirnijim aktivnostima. Čitali su knjige, pisali, pušili, molili se, razgovarali… Kada bi završili svoje noćne posliće, ondašnji ljudi bi se opet vratili na još jednu turu spavanja do svitanja. Njihova noć, zajedno sa ovom pauzom, trajala je oko 12 sati.
Rodžer Ekirh, profesor istorije na Univerzitetu Virdžinija Tek, došao je do ovog otkrića analizirajući brojne zapise kao što su sudska dokumenta, dnevnici, knjige, notesi, pisma… Pronašao je više od 500 referenci koje potvrđuju taj običaj, a najčešće korišćeni termini iz literature tog vremena bili su „prvi san“ i „drugi san“. Brojna su uputstva s kraja 15. veka koja opisuju kako se treba moliti između dva spavanja, a takav način spavanja pominje se od Homerove Odiseje do spisa modernih plemena u Nigeriji.
Ekirh, koji je o ovome objavio rad 2001. godine, bio je iznenađen ne samo otkrićem dvokratnog spavanja nego i njegovom zastupljenošću. Naime, dvokratno spavanje je bilo uobičajeno, toliko da nije bilo čudno otići u posetu komšijama usred noći. Običaj se, prema Ekirhu, promenio kada su se pojavile ulična i sobna rasveta, a kafane dobile na popularnosti.
Kreg Koslofski u knjizi Večernje carstvo piše kako je sa uvođenjem uličnog svetla noć prestala da se vezuje za kriminal i otpadnike od društva i postala je period za druženje i rad. Dva spavanja su tako do početka 20. veka postala traćenje vremena i taj običaj je potpuno zaboravljen.
Zimski san
No, ideja o dva sna, ispostaviće se, nije toliko neobična i neprirodna i ima svoje utemeljenje u nauci. Psihijatar Tomas Ver sa američkog nacionalnog instituta za mentalno zdravlje sproveo je studiju o „fotoperiodičnosti“, ispitujući kako dužina obdanice utiče na period i dužinu sna, nivoe hormona i ponašanje čoveka. Svoja saznanja pretočio je u rad U kratkoj fotoperiodici, ljudi su spavali dvofazno, koji je 1992. godine objavio Journal of Sleep Research.
U Verovoj studiji koja je trajala četiri nedelje učestvovalo je petnaest mlađih muškaraca iz okoline Vašingtona kojima je bilo uskraćeno veštačko svetlo, nalik vremenima pre struje i bilo kakve tehnologije. Prebačeni su sa uobičajenog ritma života 20. veka gde se budnost održava tokom 16 sati (što je prosek za zaposlenog čoveka u toku godine), na skraćeni dan sa samo deset sati obdanice, što se dešava u toku zime. Oni su svake večeri tokom te četiri nedelje dolazili u laboratoriju gde su provodili 14 sati u mraku, spavajući i opuštajući se što su više mogli.
Svakodnevno im je vađena krv da bi se proveravali nivoi hormona, merena im je temperatura, posmatrani su i pažljivo su beleženi periodi kada i koliko spavaju.
Meditacija
Desila se veoma zanimljiva stvar. U početku su ovi muškarci spavali dugo, nadoknađivali su san koji im je nedostajao u burnom radnom životu. Međutim, kada su se navikli na nove uslove, spavanje je poprimilo zanimljiv šablon: spavali su tek sat duže nego ranije, ali je spavanje bilo raspodeljeno u periodu od 12 sati. Spavali su najpre četiri do pet sati dubokim snom, i isto toliko pred jutro uglavnom u REM fazi.
Između ta dva spavanja postojala je pauza od oko jednog ili dva sata. To vreme provodili su potpuno budni, ali ne prevrćući se po krevetu i pokušavajući da se ponovo uspavaju. Bili su potpuno mirni i opušteni, a moždane aktivnosti pokazale su stanje slično onom u meditaciji. Za svo to vreme, meren im je nivo hormona prolaktina koji je inače u periodu sna otprilike dvostruko viši nego u fazi budnosti. Tokom četrnaestočasovnih noći u laboratoriji, prolaktin je skakao ubrzo po ulasku u tamni prostor i ostao je povišen do jutra, bez obzira na ovu budnu pauzu.
Tako visok nivo prolaktina u budnom stanju objašnjavao je zašto su muškarci za vreme pauze iznenađujuće mirni. Poznato je da je ovaj hormon kod žena zadužen za lučenje mleka, tj. dojenje, ali istovremeno on nagoni životinje da se odmaraju i ptice da leže na jajima.
Iako izgleda da je ljudima u prirodi da dvokratno spavaju u toku noći, ne treba zaboraviti da se situacija ipak menja tokom letnjih meseci kada su noći kraće i kada je dvokratno spavanje gotovo nemoguće. Možda je onda dvokratno spavanje bio samo način da se prežive duge, mračne, hladne, dosadne zime.